ТИТО, ПОГОВОР

УПОЗОРЕЊЕ!

Читање текстова историчара Предрага Ј. Марковића и књижевника Владимира Кецмановића, као и разгледање фотографија из фондова Музеја историје Југославије, окупљених у књизи Тито, Поговор може да изазове снажна, често противречна осећања.

Неки се радо сећају, а неки баш и не, али се не може порећи да смо имали Тита. И све редом што уз левичара с манирима монарха следује. И поштену борбу с непријатељом и беспоштедно стрељање класних непријатеља. И одузимање и давање. Имали смо и Голи оток и цео свет. Имали смо и дресиране вучјаке и распуштене пудлице. Имали смо и братство и јединство, а за Нову годину и мандарине. Имали смо и школство и здравство и станове, мада смо имали и све веће дугове. Било је и гипсаних попрсја у регалима и бронзаних статуа на трговима. Имали смо филмску и друге индустрије. Неки кажу да смо имали и нуклеарне планове, али смо од њих одустали ради општег мира. А, богме, има оних који тврде да смо имали и васионски програм, али га продадосмо Американцима. Но, сасвим је сигурно да смо имали прве покретне степенице на Балкану...

У сваком случају, сећао га се неко радо или не, имали смо Тита и све што уз њега следује. Међутим, то да је Тито имао нас – то данас ретко ко признаје. Уопштено, народи воле да имају вође, али обрнуто већина одриче. Због тога није једино питање – ко је био Тито. Можда је много важније питање – ко смо били ми.