УСПОН И ПАД „ПРВЕ ДРУГАРИЦЕ“ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Неформална и формална улога Јованке Броз у најдуготрајнијем мирном развоју Западног Балкана у 20. веку до сада није била предмет научне анализе. Ово је први научни рад о односу српске јавности према Јованки Броз и њеној улози током шест деценија историје СФРЈ.

У држави без снажнијих традиција, каква је била Југославија, обновљеној после највећег рата у светској историји који је за југословенске народе био и највећи верски, етнички и грађански рат, личност супруге доживотног председника Републике несумњиво носи са собом велика и комплексна питања. Реакција јавности на личност и рад супруге председника државе такође је сложена у држави чији је поредак тоталитаран, у друштву подељеном дубоким националним, верским и културним међама, раслојеном највећим померањима становништва од османских времена и у потпуности неинтегрисаном. Улога Јованке Броз још је значајнија зато што она није била део партијске олигархије из предратног или поратног времена, није имала службене функције, али је током дугогодишњег брачног живота и наступања у јавности заједно с Јосипом Брозом стекла толики значај да се током седамдесетих година понекад у супротстављеним круговима у владајућој партији и међу другим противницима режима, спекулисало да је у СФР Југославији успостављено сувладарство.

Пратећи медије и став јавности према првој дами или првој другарици социјалистичке Југославије, ауторка анализира трансформације слике о Јованки Броз у српској јавности: од комунистичке Пепељуге преко улоге прве даме у једној социјалистичкој земљи, затим потпуне медијске симбиозе брачног пара када се перцепира као сувладарка, до коначног раздвајања и њеног изопштавања из јавног живота када задобија епитет шпијунке, постаје заборављена, па на тренутке поново интересантна медијима, као сведок времена који чува тајну.

Награда „Анђелка Милић“, чији оснивач је Секција за феминистичка истраживања и критичке студије маскулинитета.