УТОПИЈА СМЕХА

„Игор Перишић један је од највреднијих млађих мислилаца о књижевности. Он може имати научну будућност у мери једне „утопије озбиљности“ и буде ли задржао истраживачку вољу и посвећеност, пред њим су све саме озбиљне и тешке књиге. Овој можда недостаје коначно теоријско обједињење да би постала „Игорова теорија“, али она има све друге врлине, посебно јако теоријско хтење и напетост сензибилитета који мора да се изрази. Тумачи књижевности то код нас имају врло ретко. Уколико му његов не увек сасвим сталожен и академски досадан живот не буде поставио превелике препреке, од њега се могу очекивати успеси и достигнућа у различитим областима којима се интересује. Из перспективе једне немогуће вечности, одлучујуће је питање разлике између одличне књиге о смеху и сопствене теорије смеха. И ово прво је више него довољно, за ово друго се добија Нобелова награда, али и тога је, додуше у другим дисциплинама, било. Није тако рђаво, са становишта утопије смеха, а ни саме историје у којој није ништа боље бити трагичан, испасти смешан. Политика овога рада везана је за једно дивно становиште да се свету, намргођеном и грубом, објави како постоји једно другачије културно окружење које бисмо имали да смо смеху посветили неко јеванђеље. Хегел мисли да дух може наћи само оно што тражи, из чега за тзв. строгу науку настају непремостиве тешкоће када се, рецимо, истраживач „саплете“ о налаз који ће му донети награду рецимо када отвори фиоку да узме филм па утврди да је он упропаштен непознатим зрачењем, или када хоће да темељно очисти антену, па због тога мора да уклони и птичје гнездо са ње; а и то су јединствени часови који су готово директно водили ка Нобелу, за разлику од Ајнштајна или Деброљија. Игор Перишић је писао о смеху онако како треба и како се код нас ретко пише, и зато му се његов све старији професор са уважавањем и наклоношћу осмехује.“

Александар Јерков