ВЕТРЕЊАЧЕ НА ЈЕЗИК

Воденице су млинови на погонску снагу воденог тока. Ветрењаче – млинови које тера ветар. Али, овде није реч о томе да се мељу речи у бујицама, него да у језику видимо погон маштоглавог млина званог дело. Дон Кихоте који воли да говори, баш као и Санчо, његов штитоноша, сукобљава се са ветрењачама. То је једна од његових најпознатијих битака, и најзалуднијих, и најтрагикомичнијих. Да ли се тако, можда, и преводилац, суочен са делом, непрестано, узалудно и трагикомично, донекле кихотовски сукобљава са том ветрењачом на језик? Ако је тако, онда и он сам постаје стваралачка ветрењача на језик, па превођење и само бива писање које успева у немогућном: преводи непреводиво, понавља непоновљиво. О томе нам дивно, уверљиво и заводљиво сведочи овај незаборавни дневник Александре Манчић, са записима, ученим, инвентивним и животним, насталим док је, разиграна, преводила Сервантесово дело. Читаћете га са коришћу и у сласти