ЗА И ПРОТИВ ВУКА - II

Није проблем што је Вук из Речника поизбацивао мноштво речи које су му се учиниле превише учене, духовне и мудре, а недовољно „народне“ – све су се (или бар већина њих) после Вукове смрти, а многе још и за његовог живота – вратиле у речник српског језика из којих их је реформатор прогнао; много већу штету направило је упрошћавање граматике и последично губљење сложених глаголских облика, који се, за разлику од речи – кад једном умру – не могу поново оживети, а највећу, вероватно и непоправљиву штету, нанела је апсолутизација једног популистичког погледа на свет.

Из тог је популизма, с временом сраслог са историјом, образовањем, књижевношћу и читавом културом, доцније произашао низ катастрофалних српских политика, које су се на власти одржавале – а и дан-данас се одржавају – ласкањем, угађањем и повлађивањем инстинктима масе. Канонизујући језик „простог народа“, Вук је – претпостављам, нехотице – канонизовао просташтво, скучен и површан поглед на свет који не види даље од атара Тршића, свет ограничен кућом, окућницом, огњиштем и имањем, свет панично застрашен од „великог света“, од свега онога што није у стању – нити жели – да појми и разуме. На страну немогућност разумевања – а камоли заснивања – филозофије и других наука, без којих више није било могуће оријентисати се у све захукталијем оновременом свету, скучени Вуков језик је од почетка постављао и практичне проблеме у стварању церемонијалне, протоколарне и административне терминологије, без које није могло бити ни државе.

Светислав Басара