ЗАБЛУДЕ ЧИТАЊА

Ако се аутор уз претходну књигу запитао „Како уопште покренути читање, а да оно не буде само стереотип?“, и додао „Заблуде модернизма су заправо и заблуде постмодернизма. Заблуде читања. Једино и само наше заблуде“, сада је то деликатније учинио. На наредним страницама није ни помислио да изнесе неку нову теорију читања, нити да теоријски преиспита стратегије већ анахроних читања од Стенлија Фиша до Џефрија Хартмана, Дериде, Левинаса или Харолда Блума, колико само да са раном деконструкцијом понови да је свако читање погрешно читање, да разумемо по цену неразумевања, а читамо по цену нечитљивости.

Заблуде читања су мото сваког читања и писања, иманентни промашај као залог разумевања. Заблуде, овог пута не „наше“, већ само „ауторове“. И постструктуралистичке заблуде као могућност мишљења књижевности и културе. Дакле, само умножене хуманистичке заблуде.