ЗАШТО СЕ МОРАМО ЗВАТИ ХРИШЋАНИ

И у оној мери у којој њене тековине прихвата, али и у оној мери у којој са сумњивим изгледима на успех од неких њених тековина покушава да се дистанцира, западна цивилизација је одређена својом хришћанском традицијом. У књизи Зашто се морамо звати хришћани, коју је, у преводу Дарјане Ранчић Јерковић, Службени гласник објавио 2010, Марчело Пера, политичар, сенатор и бивши председник италијанског сената, „либерални мислилац близак традиционалном хришћанском начину мишљења“, полази од поменуте чињенице, указујући како модерни и постмодерни европски покушаји раскида са сопственим наслеђем не само да су бесмислени и контрапродуктивни него могу да буду и крајње штетни. Подсећајући да су родоначелници либералне мисли – међу којима истиче Лока, Канта и „оце оснивача Америке“ – либерализам сматрали неодвојивим од хришћанске мисли, Пера антирелигијски настројеним либералима спочитава непромишљен радикализам и плиткоумље. У контексту мултикултуралне и мултирелигијске савремене Европе, онтолошки дефицит радикалног атеизма мислилаца пониклих у оквирима хришћанске традиције се, истиче он, упркос декларативној склоности ка мултиетничкој толерантности, наоко парадоксално, испоставља као фактор раздора, пошто, непосредно оспоравајући сопствену, посредно доводи у питање и друге, нехришћанске религије. По Марчелу Пери, без хришћанства, либерализам остаје без темеља, Европа без идентитета, а етика без истине. Предговор Папе Бенедикта XVI овој књизи, Перином светоназору даје својеврстан благослов Католичке цркве. Логично је претпоставити да би и ауторитети православног хришћанства, али и представници осталих религија, за већину његових ставова имали разумевање. Са благонаклоношћу радикалних атеиста, међутим, овај аутор тешко да може да рачуна.