ЗБОГ ЧЕГА СМО И С КИМ ВОЈЕВАЛИ?

Последњих година, када се говори о Великом отаџбинском рату, готово да је прихваћено мишљење да је за тај рат крив СССР, а да Победа није била победа, него пораз.

Рат, наводно, није вођен за право на живот нације, нити за очување народа у светској историји, него за америчку демократију. Ова теза се безочно шири у западним мас-медијима. Њоме оперишу као нечим што се само по себи подразумева у Савету Европе – тој IV либералној Интернационали, умишљеном идеолошком ментору што дели „сертификате на цивилизованост“.

Може ли се остајати верним Отаџбини и њеним исконским, наслеђеним националним интересима, чак и онда када све у држави изазива критику и разочарање? Бива ли идеалне државе без несавршенстава и грешака? Када је умесно и правомерно расправљати о држави, а кад је нација дужна уздигнути се над тим, одложити расправе поводом уређења државе и објединити се да би заштитила Отаџбину, иначе потом неће имати шта да разматра, јер уопште неће ни бити никаквог потом? У томе се ваља разабрати, пошто цео тај круг питања дотиче дубинске основе историј­ске свести нације, од које зависи њена будућност.