ЖИЗНИОПИСАНИЈА МОЈА

Жизниописанија моја Нићифора Нинковића генијална је књига. Ти галантни мемоари једног берберина, како је овај спис  духовито а тачно дефинисао Радован Самарџић, прича су о Србину пречанину који 1807. напушта родно место под влашћу аустроугарске империје, прелази велику реку и стиже у матицу, да помогне браћи устаницима у борби против турских зулума.

На први поглед, фабула обећава романтичарски, родољубив спис, што он на једном нивоу – иако је, вероватно, мало оних који би били спремни да се сложе са овом тезом –  на један уврнут начин, и јесте. Али је, у сваком случају, много пре и много више него о откаченом патриотском тексту, реч о једној невиђеној лакрдији, о беспоштедном хумору на сопствени и на туђ рачун, било да као предмет аутоироније посматрамо самог аутора, а као предмет ироније српски народ, било да дистинкцију аутоиронично – иронично посматрамо на релацији Србин из „Европе“ – „оријентални“  Срби, било Србе – Турци, било, пак, Срби – остатак света.

Судар представника истог народа стасалих у различитим цивилизацијским условима, сурови услови једног крвавог рата, ситуација, дакле, која нам је добро позната и која је представљала и представља инспирацију за непрегледне странице потресне, често трагичким патосом обојене поезије и прозе, у овом невероватном спису је искоришћена као материјал за хуморне и црнохуморне игре без граница, које терају на смех до суза, са озбиљним изгледима да се сузе смеха претворе у озбиљан плач; који, опет, са наставком читања, поново бива замењен смехом...

Оваква књига, која би заслуживала почасно место у било којој литератури, у српској књижевности, коју спајање  хуморног и родољубивог, истина из оправданих разлога, не одликује, представља злата вредан раритет.

Због тога о овој књизи тек треба да се пише. Зато би ова књига требала бити део школске лектире. И због тога ову књигу, пре него што се то догоди, и да би се догодило, треба читати и препоручивати. И опет читати. И опет препоручивати...

Владимир Кецмановић