ЗВОНА ИВЕ АНДРИЋА

У овој књизи о Андрићу ништа није могло бити придодато или пренаглашено. Она само отвара врата кроз која читалац раније није крочио, и кроз која нису прошле ни претходне анализе, чији су аутори у Андрићевим текстовима с добрим разлозима проналазили другачији потенцијал: загонетку живота, трагичну иронију историје или фолклорни симболизам. Али не и сав хаос привида и лажи, којим бива заглушен не само живот појединца, него и цела епоха.

Сви звуци звона: глас сломљеног срца код Рилкеа, болна кантилена Андрићевог двојника Галуса, иронија Мановог звонара фра Климента и злослутно пророчанство Кафкиног сеоског лекара, преображавају се и сливају у једну мелодију која надвладава све звуке. У мелодију што као cantus firmus заснива смисао уметности. Он се огледа у тежњи ка антагонистичком јединству целине, али и у напетом судару свега постојећег: сталности и промене, привида и отрежњења душе, заноса и патње, екстазе и клонућа, живота и смрти.