БИБЛИОТЕКА ДРУШТВО И НАУКА

Питање екуменских односа међу црквама требало би да буде питање првенствено теолошког карактера.

Међутим, као што узроци црквених раскола често нису теолошки него вандоктринаран. Ма колико ова мисао јеретички звучала, многи доктринарни спорови представљају рецидив крајње световних сукоба интереса, те тако и међуцрквена зближавања у великој мери одређују социјални, политички, антрополошки и други профани фактори.

У књизи Екуменски односи Српске православне и Римокатоличке цркве, коју је Службени гласник објавио ове године, Марко Николић теми прилази дубоко свестан да се црквена небеска суштина и њена овоземаљска испољења, са свим што овоземаљски живот носи са собом, у религијској пракси преплићу и прожимају на безброј начина, успостављајући низ различитих узрочнопоследичних веза.

Своје свеобухватно разматрање питања зближавања и повезивања данашњих хришћана, са акцентом на односима Српске православне и Римокатоличке цркве, аутор логично започиње освртом на генезу међухришћанских сукоба, пратећи историју њихових теолошких и извантеолошких размирица и примирја, зближавања и спорења.

Иако наклоњен идеји јединства у Христу, Николић не дозвољава да га та наклоност учини некритичним у процени домета овоземаљског приближавања њеном остварењу. Он луцидно указује на препреке које стоје на путу зближавања међу хришћанима – оне суштинске и теолошке, карактеристичне за глобални однос православља и католичанства, али и оне профанијег и локалнијег карактера – акцентујући проблем који представља неспремност Римокатоличке цркве да призна сопствену одговорност за усташке злочине у Другом светском рату и рецидиве те неспремности, које смо, нажалост, имали прилику да доживимо у недавној историји.