Клуб читалаца

Овогодишњу награду „Невен“, која се додељује за популарну науку, добила је Весна Смиљанић Рангелов за књигу СРПСКИРИЧАРСКА РЕЧОРЧИЦА у издању Службеног гласника. 

Жири који су чинили Марија Ђурић (председница жирија), Дејан Алексић, Гордана Малетић и Владимир Вукомановић у образложењу одлуке наводи: „Српскиричарска речорчица, Речник детињих речи и израза Весне Смиљанић Рангелов, обиман је и значајан подухват који је настајао током читаве деценије и укључује око 1.500 дечјих речи и израза. Књига је не само важан допринос онтолингвистици већ представља и забавно дело за младог читаоца које је јединствено по томе што су га креирала деца. У историји ’Невена’ ретко је награђено дело за децу истовремено било плод управо дечјег стваралаштва, мудрости и хумора.“

Најбољи илустратор ове године јесте Лука Тилингер с илустрацијом књиге Онај догађај од А до Ш ауторке Јасминке Петровић. Жири у саставу Ива Ћирић (председница жирија), Маја Веселиновић и Бојан Стеванић ове године у избору је имао 15 наслова, а у ужи избор ушла је и књига Облак за санак лак с илустрацијама Марије Јевтић. Жири о победничком делу, између осталог, каже: „Илустрације су маштовите, разигране и динамичне, богате детаљима и прилагођене млађем школском узрасту, смислено уклопљене с текстом у привлачну визуелну целину.“

Организација „Пријатељи деце Србије“ објављује победнике конкурса Књижевне награде „Невен“, за дела издата у 2024. години. На овогодишњи конкурс стигло је 27 наслова намењених деци и младима из 13 издавачких кућа, а у ужи избор за награду „Невен“ ушла су чак два Гласникова наслова – Онај догађај од А до Ш Јасминке Петровић и Наслов уместо шешира Наталије Трнавац. 

Додела награда лауреатима одржаће се у Народном музеју у Београду 9. октобра у 13 часова. Награда се традиционално додељује у току Дечје недеље.

Честитамо нашим сјајним ауторима и илустраторима!

„Над градским и сеоским сокацима издиже се мирис вреле прашине коју ветар доноси из пустиње. У дућанима се купује и продаје, телали извикују цене по суковима, миришу зачини, звече ударци чекића о лим, у чајџиницама и кафеџиницама лупкарају коцкице за шешбеш. Ври живот у источњачком казану.“ (Из Поговора)

Ова значајна и ретка књига представља први српски превод арапских народних прича које је почетком 20. века на јерусалимском говорном дијалекту забележио Ено Литман (Modern Arabic Tales, 1905.) У тридесет пет приповести – од бајки до градских новела – на истом тлу обитавају занатлије, џини, трговци, виловити коњи, љубавници и седмоглаве змије. Кроз њих пониремо у свет предања житеља Леванта, њихову свакодневицу, љубавне и друге згоде. Проткане су живим хумором, неочекиваним обртима и моралним поукама које надилазе локални колорит, но оне нису тек забавне анегдоте, већ и носиоци дубоких архетипских истина, где сваки лик функционише као архетипски модел у ширем фолклорном систему, те се, осим зарад загарантованог литерарног уживања, могу читати и као својеврсна етнолошка документација.

Лештарићево преводилачко мајсторство умногоме надилази пуку језичку транспозицију; он постаје културни тумач и посредник који не покушава да „углади“ локални колоквијални тон нити да га осавремени, већ вешто преноси идиоме, хумор, шарм и ритам оригинала, изналазећи загонеткама, псовкама и молитвама пригодне српске еквиваленте. Његове белешке и поговор, који сам по себи има вредност стручне студије, осим што осветљавају значења речи, разоткривају и духовне, друштвене и културне слојеве света из ког ове приповести потичу и дају драгоцене увиде у изазове с којима се као преводилац суочавао, чинећи књигу једнако етнографским и филолошким подвигом, научно вредним извором за фолклористе, етнологе и филологе.

Златни пехар није само егзотични увид у мање познату литерарну традицију, већ делић универзалне књижевности приповедања који нас подстиче на промишљање о значају усмене књижевности у савременој култури, снази живе речи и колективне имагинације, и о томе колико смо заборавили да слушамо причу и да препознајемо мудрост изговорену једноставним језиком.