Београд, 16.02.2008. год.Моја прва асоцијација кад сам у руке узела књигу Градимира Иванића Турски ковчег била је нека стара ризница са благом
Београд, 16.02.2008. год.
Моја прва асоцијација кад сам у руке узела књигу Градимира Иванића Турски ковчег била је нека стара ризница са благом случајно откривена на морском дну. То предосећање да се ради о нечему чудесном, несвакидашњем, непоновљивом и особеном почело је да се обистињује од прве странице.
Заиста, књига нуди блага свакојака, обиље позитивне енергије, прегршт знања, брижљиво прикупљених података, много љубави и страсти да се с читаоцима подели једно лепо искуство у једној дивној земљи каква је Турска.
Повод за њено писање је, како аутор сам каже, тумарање једне ронилачке екипе у којој се и сам налазио током јула месеца 2001. године по Турској, тачније њеној јужној обали у околини Анталије. Међутим, ово није књига о роњењу. Није чак ни класични путопис. Турски ковчег није ни течно испричана повест једног дела света „који пати од вишка историје“, и који је као такав вечна инспирација људи најразличитијих интересовања.
Градимир Иванић нас овом књигом спретно води не само кроз свет морских дубина турског Медитерана, који такође уме да буде изузетно узбудљив, већ кроз свет хеленске митологије, ишчезлих цивилизација (хетитске, ликијске, грчке, византијске, селџучке, османске и републиканске Турске), свет старих архитектонских и археолошких споменика с којима се сусретао. Међутим, као да ни то није било довољно, аутор нас спретно обавештава о чувеним великим бродоломима, истраживачима и поморцима, војсковођама и ратницима. Даје чак и кратку и мање познату повест Молдавије.
Градимир Иванић је, по сопственом признању, у Турску кренуо оптерећен предрасудама, стереотипима, заблудама свакојаке врсте од којих сви помало патимо. Све те предрасуде, стереотипи и заблуде устукнуле су пред величанственошћу лепоте турске земље, срдачности њених људи, богатством њене прошлости, привлачним загонеткама њене обале. Чини се да се малој и симпатичној ронилачкој екипи вртело у глави од обиља које Турска пружа.
Турски ковчег је књига која се може прочитати у једном даху, али коју ваља више пута пажљиво читати. Не постоји, колико ми је познато, дело које с толико ентузијазма спаја наизглед неспојиво, да би се, на крају, закључило да, како аутор сам луцидно примећује, има нека „чудесна спрега која постоји између наизглед потпуно различитих и међусобно независних ствари“. Не постоји код нас књига која на овако занимљив, некабинетски, а истовремено прецизан и поуздан начин на једном месту износи низ чињеница, на пример, из живота и политичког дела Мустафе Кемала Ататурка, његовог личног живота и политичке харизме. Такође, нико није написао тако лепе и памтљиве странице о младотурском покрету и његовим протагонистима. Нико се није усудио да загледан у остатке византијске цивилизације исприча повест неких њених царева, историју хришћанства. Иако су те чињенице махом познате, Градимир Иванић их је ставио у свој ковчег подсећајући нас на пролазност људских ствари на свету, на пролазност и трошност силе и моћи и нашу сопствену привременост.
На страницама Турског ковчега има веома много нових и непознатих појединости. За мене су таква поглавља Левиси - град кога више нема - прича о мртвом граду Каyа Коy и размени грчког и турског становништва после Ослободилачког рата; Тор - легенда која плови или Брод протеран из сећања - приповест о највећем бродолому који је задесио брод Вилхелм Густлоф 30. јануара 1945. године. Неко се може питати како је могуће да се на страницама једне књиге нађе безброј чињеница из разних области људског сазнања. Управо у томе лежи списатељско умеће Градимира Иванића - да начини фине, неосетне прелазе између векова, да начас подсети на Светог Николу или да се запита „Шта ли је Исус радио у Индији?“. Кад сам читајући књигу наишла на прелепе стихове персијског песника Садија, које сам учила напамет као бруцош, била сам потпуно покорена.
Вредност своје књиге писац је сам нехотице изразио речима: „Кад сам ставио длан на храпаву површину саркофага који стоји испред хотела, осетио сам неку врсту благог струјања, као да се успоставља континуитет између прошлости и садашњости“. Уверена сам да ће многи читаоци читајући Турски ковчег осетити тај континуитет и да ће их ова књига подсетити на нешто што су некада знали или прочитали, поучити ономе што до сада нису знали, обогатити и бити им својеврсни водич кроз Турску. Неизоставно ће је читати сваки наш студент.
Коначно, оваква књига не би постигла циљ да није обогаћена обиљем предивних фотографија и да није штампана у луксузној опреми, за шта се побринула издавачка кућа Службени гласник. Као писац и истраживач, Градимир Иванић и његова књига то несумњиво заслужују.
Проф. Мирјана Маринковић
