Езотерично и окултно: Књижевна историја код нас овој теми није посветила много пажње (Политика, Друштво, стр. 16)

Немања Радуловић (1978) ради на Филолошком факултету као асистент за Народну књижевност на Катедри за српску књижевност. Претходне године објавио је две занимљиве књиге: „Подземни ток” (Езотерично и окултно у српској књижевности) и „Слика света у српским народним бајкама”. Тренутно је пред одбраном докторске дисертације о усменој прози.

Књигу „Подземни ток” објавио је „Службени гласник”. У неким другим срединама, попут француске или руске, истиче Радуловић, доста је писано о езотеричном и окултном у књижевности. Код нас, књижевна историја овој теми није посветила много пажње. Поред духа позитивизма или афирмисања реализма, томе је допринела и апартност саме области. И када је помињано присуство таквих тема код неких писаца, ретко се залазило у детаље (наука се највише бавила Његошевом „Лучом микрокозмом”).

Аутор је хтео да студије о појединим писцима окренутим езотеричном споји у једну врсту прегледа. Данас када темплари, масони и илуминати извирују из трилера, филмова, популарне литературе о езотерији, оваква тема може деловати сензационалистички. Ради се, међутим, о класичном књижевноисторијском истраживању обраде једне групе тема у књижевности, исто као што би се, на пример, пратило место античке митологије у европској литератури.

Питамо га зашто је наслов књиге „Подземни ток”?

– Науке попут кабале или алхемије јесу тајне; али пре се ради о подземном присуству у самој српској књижевности. Писци који су се окретали окултизму као извору нису бројни и углавном нису они најважнији; а после је и сама критика према таквим темама била незаинтересована – објашњава Радуловић.

Масонерија (код Сарајлије), кабала (код Кодера), теозофија (код Драгутина Илића), антропозофија, хришћански езотеризам, спиритизам, донекле и исламски езотеризам – учења су на која се наилази, било у виду извора, било у виду могуће паралеле. Не треба замишљати да су писци били у некаквим тајним удружењима, доста тога је било – као и данас, уосталом – кроз литературу присутно у образованим круговима, део атмосфере, духа времена, некад и моде.

Студију „Слика света у српским народним бајкама” објавио је Институт за књижевност и уметност из Београда. Књига је дорађен магистарски рад. Аутор је прегледао штампане збирке 19. века и рукописне из етнографске збирке Архива САНУ. Посебна пажња посвећена је записима Вука Караџића.

Бајка је, истиче Радуловић, прозни облик о којем је у фолклористици вероватно највише писано, теорија и приступа има мноштво: од данас актуелних теорија о настанку бајке из обреда иницијације или из шаманизма, па до психолошких јунгијанских тумачења бајке као носиоца архетипских садржаја.

Аутор је покушао да пружи синтетички приказ српске народне бајке. Првенствено су га занимале књижевне, прецизније, стилске особине. Немогуће је, наравно, заобићи етнологију и удео народног живота у бајци, али оно што је посебно интересантно јесте како се бајка од тога удаљава и постаје усмено уметничко дело. У њој је јак патријархални поглед на свет, али се слојеви различите старости преплићу: архаични религијски слојеви стоје напоредо са друштвеном стварношћу 19. века, мешају се рурално и аристократско. То је могуће управо зато што бајка све чисти кроз своје сито и саображава једном специфичном стилу. Магија је, примера ради, подједнако део народног живота (и ту се бајка подудара са местом магије у етнографији), али је исто тако део и самог приповедања.

З. Радисављевић