Филозоф, публициста
и преводилац Марио Копић поводом своје најновије књиге „Секстант. Скице о духовним
темељима свијета“, у издању Службеног гласника
Аутор: Ивана Матијевић
Најновију књигу
једног од најзанимљивијих мислилаца на Балкану, Мариа Копића, Секстант. Скице о
духовним темељима свијета, објавио је недавно Службени гласник у својој библиотеци
Кључеви.. Секстант је, како стоји на почетку књиге, ручни инструмент за мерење висине
небеских тела ради оријентације, обично на броду, а књига пред нама, каже сам аутор,
„требало би да нам помогне оријентирати се у нашем властитом простору, простору
по којем већ неко вријеме ходамо.
Оријентације, пак
у властитом простору нема без одговора на питање о духовним темељима свијета“. Те
темеље Копић разматра кроз скоро 40 филозофских есеја о исто толико појмова, поређених
абецедно. Неки међу њима у овој врсти литературе скоро су неочекивани, попут есеја
Човјек, Дар, Достојанство или Опуштеност, Праведност, Рад, Савјест. „Са увидима
који бивају све драгоценији - каже се о аутору - Марио Копић један је од незаобилазних
филозофских аутора у овом делу света“. Живи у Дубровнику као независни писац и преводилац
(са немачког, италијанског, француског, енглеског и словеначког језика). Његово
образовање подразумева студије филозофије, светске књижевности, историје идеја и
компаративне религије на универзитетима у Загребу, Љубљани, Берлину и Риму. Последње
дела објављена пре Секстанта су Изазови постметафизике у Издавачкој књижарници Зорана
Стојановића (Сремски Карловци - Нови Сад) и Незацијељива рана свијета, са потписом
Издања Антибарбарус (Загреб).
Светски етос НЗС свих култура и цивилизација
Због чега је, како
сте то изнели на промоцији ваше књиге Секстант, 21. век столеће оријентације?
Филозоф, публициста
и преводилац Марио Копић поводом своје најновије књиге „Секстант. Скице о духовним
темељима свијета“, у издању Службеног гласника
Аутор: Ивана Матијевић
Најновију књигу
једног од најзанимљивијих мислилаца на Балкану, Мариа Копића, Секстант. Скице о
духовним темељима свијета, објавио је недавно Службени гласник у својој библиотеци
Кључеви.. Секстант је, како стоји на почетку књиге, ручни инструмент за мерење висине
небеских тела ради оријентације, обично на броду, а књига пред нама, каже сам аутор,
„требало би да нам помогне оријентирати се у нашем властитом простору, простору
по којем већ неко вријеме ходамо.
Оријентације, пак
у властитом простору нема без одговора на питање о духовним темељима свијета“. Те
темеље Копић разматра кроз скоро 40 филозофских есеја о исто толико појмова, поређених
абецедно. Неки међу њима у овој врсти литературе скоро су неочекивани, попут есеја
Човјек, Дар, Достојанство или Опуштеност, Праведност, Рад, Савјест. „Са увидима
који бивају све драгоценији - каже се о аутору - Марио Копић један је од незаобилазних
филозофских аутора у овом делу света“. Живи у Дубровнику као независни писац и преводилац
(са немачког, италијанског, француског, енглеског и словеначког језика). Његово
образовање подразумева студије филозофије, светске књижевности, историје идеја и
компаративне религије на универзитетима у Загребу, Љубљани, Берлину и Риму. Последње
дела објављена пре Секстанта су Изазови постметафизике у Издавачкој књижарници Зорана
Стојановића (Сремски Карловци - Нови Сад) и Незацијељива рана свијета, са потписом
Издања Антибарбарус (Загреб).
Светски етос НЗС свих култура и цивилизација
Због чега је, како
сте то изнели на промоцији ваше књиге Секстант, 21. век столеће оријентације?
- Налазимо се не
само усред глобалне економске, односно финанцијске кризе, која расте и која ће изазвати
тектонске помаке, него и холистичке кризе. То је криза која је почела нападом на
њујоршке близанце Свјетског трговачког центра. Срушио се тада, заједно с небодерима,
економски (финанцијски), морални (религиозни) и метафизички (филозофски) темељ Запада.
Деветнаести вијек био је вијек рада и продукције, 20. вијек био је вијек воље за
моћ и организације, а 21. вијек биће вијек оријентације: или ћемо наћи смисао, или
ћемо се изгубити. Јер сада смо у посвемашњој дезоријентацији. Цијели свијет се лови,
тражи равнотежу, не зна што заиста хоће. Проблем је како се сваки појединац или
чак народ сналази у свему томе. Кључно је питање како ће Запад, и унутар њега Европска
унија, бити способан реагирати на нове односе моћи и силница у свијету, како ће
издржати тај милијардски притисак с више страна: с муслиманских подручја, Кине,
Индије, Бразила, притисак који се неће смањивати, него све више расти.
Каква је улога,
како сте га назвали, светског етоса, односно, глобалне етике моралних норми у тој
оријентацији?
- Прву књигу о свјетском
етосу објавио је швајцарски дисидентски теолог Ханс Кüнг и доживио 2001. велики
успјех. Тад га је позвао тадашњи генерални секретар Уједињених нација, Кофи Анан,
да у оквиру посебне скупине приправи резолуцију о дијалогу међу културама. У резолуцију
му је успјело укључити све правриједности свјетског етоса: неприкосновеност живота,
респект спрам мртвих, људско достојанство и златно правило, које каже - не чини
другоме оно што не желиш да други чини теби. Све те вредноте старе су више од двије
хиљаде година, настале су прије кршћанства, али их садрже како Стари тако и Нови
завјет. Свјетски етос минимални је заједнички именитељ свих култура и цивилизација.
Замишљен је као супротни пол доминацији концепта воље за моћ, односно воље за влашћу,
тоталном сукобу око хегемоније на Земљи. Свјетски етос је управо пут на којем бисмо
тај сукоб могли избјећи.
Каква је, са друге
стране, веза тог етоса и религије или шире, каква је веза између филозофије и религије
данас?
- Два су приступа.
Један је типично западњачки, а то значи да је кршћанство најсавршенија, универзална
религија и да га треба раширити, да је потребно раширити Запад по цијелом свијету.
То је у супротности са свјетским етосом, који није у томе да шириш Запад, него да
потражиш заједнички именитељ свих свјетских религија. Оно што, рецимо, кршћанство
одваја од јудаизма јесте само уплив будизма. Спорови између кршћанства, јудаизма
и ислама су братски спорови унутар библијске суперцивилизације. Све се одвија у
име монотеизма, унутар исте породице. Сад се тек отвара конфронтација с Кином, то
ће бити нешто сасма друго, не знамо још што. Но главно правило конфуцијанизма је
исто тако златно правило, тако да би се на тој подлози правреднота свјетског етоса
дало нешто досегнути.
Није реч о мењању већ о светости света
Зашто се за Секстант,
својеврсни абецедаријум појмова како је речено, одабрали управо оних 37 појмова
који се у њему налазе?
- Ново промишљање
свијета не полази само од свијета, него и од нашег односа спрам свијета. А тај однос
зависи о томе тко смо и што смо. Зашто, рецимо, праведност, светост, етика, опуштеност,
љубав, савјест, а не капитализам, комунизам, експлоатација, еманципација, глобалитаризам
и томе слични идеологеми? Човјеку као субјекту свијет се показује друкчије него
човјеку као човјеку. Субјекту се ствар показује као објект, а природа као цјелина
објеката, односно корисних или некорисних предмета. Свијет му се показује као објект
искориштавања, као предмет манипулације и дегустације. Човјеку као човјеку, као
бићу којем је у његовом бивствовању стало до тог (људског, смртног, коначног) бивствовања
и који се зато увијек разумије из бивствовања у свијету, из пребивања свијета, таква
профанација (било идеолошка, било технолошка) не одговара. Јер ако ништа није толико
свето да не би могло бити превладано, тада је све проклето. На равни критерија зато
није ријеч о мијењању, него о светости свијета.
Осим филозофског
промишљања, колико вас преводилачки посао (и то са неколико језика) утврђује у спознаји
да је језик не „само кућа бивствовања, кућа присутности свих ствари, него и дом
људског смисла“?
- Превођењем заправо
приводим свијет (духа) у своју близину. Чувам духовну слободу, која је могућа само
на подлози отварања свијета у свим његовим димензијама. Преводим и ауторе с којима
немам много заједничког, ослобађајући се тако страха пред духовном разноликошћу.
Дапаче, њихово превођење ме весели. Филозофија је праизвориште духовне слободе,
јер дословно не значи друго него радозналост или љубопитљивост. У филозофији: љубити,
то је све. Наспрам филозофије као љубави спрам знања, теологија и идеологија заснивају
се на неком Знању. Предмет теолошког знања је Бог, предмет идеолошког знања је Идеја.
У њима над љубављу спрам знања доминира љубав спрам предмета Знања, господари Извјесност
која вјеру претвара у безувјетно увјерење, у вјеронауку о теолошким и/или идеолошким
Истинама.
И изроди су пород
Колико је за оно
чиме се бавите важна позиција слободног или независног научника и мислиоца на којој
се и сами налазите?
- Моје полазиште
није критика свега постојећег, него разматрање критерија сваке постојеће или могуће
критике, критерија критике, који нам одређено стање уопће тек открива као критично
стање. А то имплицира, како кажете, „слободну“ позицију која се сама по себи догађа
као крисис, који садржи отвореност, авантуру, изненађење и тајну. Те и такве аутоноетике
нема без склањања или независности од затвореног круга репродукције једне те исте
идеје, усмјерења, скупине.
Најзад, не мање
интересантна и готово немогућа позиција, посебно на овим просторима, јесте позиција
деловања и утицаја (научног, културолошког, чак и уз сву доступност модерних технологија)
изван центра. Ипак, мало је рећи да се за вас зна.
- Мишљење, као и
пјесништво, није израз радне способности или радне снаге. Ако то постане, није више
мишљење него теоретизирање. А пјесништво није више пјесништво него версифицирање.
Систем, сваки систем, је нецјеловит. Ваља дакле изоштрити слух за изроде. И они
су пород. Не очекујем посебну наклоност или почаст од друштва, али свјестан сам
да друштво, свако друштво, може преживјети само ако пристане на властиту неконзистентност.
На властити руб. Био сам и остајем, сада чак и физички, на њему.
