Интервју - Тања Мишчевић, уредница Гласникове библиотеке ЕУ: Учење о Европи (Време, Гласникове књиге, стр. 54)

Библиотека “Европска унија” формирана је у оквиру Службеног гласника 2008. године. Од тада, осим књига страних и домаћих аутора о различитим аспектима европских интеграција, објављени су и преводи Уговора о Уставу Европске уније и превод консолидованог текста Уговора из Лисабона. Уредница библиотеке је др Тања Мишчевић, ванредна професорка Факултета политичких наука у Београду, бивша директорка Канцеларије Владе Србије за европске интеграције и чланица преговарачког тима Србије за закључивање Споразума о стабилизацији и придруживању.

Коме су заправо намењена издања ове библиотеке?

Сваку од књига могао би да чита и обичан грађанин. Ми смо у овој првој фази хтели да поставимо основна питања о Европи као таквој – шта је Унија, како јој се држава придружује, какав је њен правни поредак, како она функционише, како делују њене институције. Аутори су бирани тако да су разумљиви и најширој читалачкој публици, али књиге се користе и као уџбеници на факултетима. Пошто сличних издања нема у нашем региону, одлучили смо да књиге штампамо латиницом и тако их учинимо доступнима осталим државама Западног Балкана. Осим на факултетима, наше књиге користе се и у администрацијама ових држава, али и као опште информативно штиво о Европској унији.

Како је и зашто формирана библиотека Европска унија?

Када смо у Канцеларији за европске интеграције половином 2008. Почели да размишљамо шта су нам наредникораци, размишљали смо и о томе шта нам је потребно како бисмо људе у Канцеларији додатно информисали. Они су се морали упознати са стандардима ЕУ у најразличитијим политикама. Директора Службеног гласника питала сам да ли су заинтересовани за објављивање таквих књига, а он ми је одговорио потврдно. Почели смо да разговарамо о томе шта би требало да се штампа и Гласник је обезбедио средства за превод. Када сам напустила Канцеларију, позвали су ме и направили смо читаву библиотеку посвећену тим питањима. Ипак, појединачна издања посвећена Европи излазила су и раније, и то у оквиру библиотеке “Друштвена мисао”.

Чиме ће се у будућности бавити библиотека?

Наша идеја за ову и следећу годину јесте да се мало више окренемо политикама различитих врста. Прошле године имали смо регионалну политику ЕУ. О томе се до сада много причало, али без правог разумевања. То није само подела на регионе и децентрализација власти, већ развојна могућност. Држава се дели на регионе, да би региони боље могли да разумеју своје могућности и да би од Уније затим тражили помоћ за развој тих могућности. Циљ свега тога је уравнотежен развој Европске уније.

Сада бисмо у оквиру библиотеке ишли ка другим политикама, пре свега трговинској политици ЕУ, пошто нам је она прва доступна ступањем на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању. У оквиру те теме постављају се питања шта је конкуренција, која су правила конкуренције, има ли монопола у ЕУ, ко даје субвенције, ко може да има монопол... Друга тема која ће нам бити посебно интересантна јесте пољопривредна политика. За ову годину предвидели смо превођење књиге Полицy макинг, то јест Креирање политика у Европској унији. Ту смо хтели да покажемо да није у питању само хармонизација, само усклађивање закона. Ми, дакле, идемо од општег ка појединачном, ка много више унутрашњих политика Европске уније. Такође, размишљамо о Лексикону Европске уније, где би на једном месту, а опет доступно свима, било представљено две до три хиљаде основних појмова и где би заинтересовани били упућени на места на којима могу сазнати више о одређеним појмовима.

На који начин се бирају књиге и аутори?

То је мој избор. Вођена чињеницом да моји студенти нису имали литературу, желела сам да и њима пружим могућност да се пре свега упознају с литературом из које је учила моја генерација, и то на српском. Користила сам нека од најзначајнијих издања Оксфорд Универзитету Преса који такођеима библиотеку посвећену Европској унији, али и ауторе који нису у тој едицији. То су људи који пуно знају, а лако пишу. Књиге су због тога једноставне за разумевање, без флоскула које само замагљују ствари. Имамо и идеју о популарним издањима. Постоји јако пуно брошура у издању Европске комисије, где се све објашњава на свима разумљив начин. Циљна група тих брошура су људи свих узраста – од школског, чак и предшколског доба. Непознавање функционисања Европске уније присутно је чак и у Унији, због чега се и тамо спроводи информативна кампања. Ми с том кампањом немамо формалну везу, али не одударамо од ње. Србија прави своју стратегију информисања и надам се да ће у обзир узети и ову причу. Ипак је Службени гласник издавач службених гласила у којима излазе закони државе. Сигурна сам да ће се све то увезати, јер се информативна кампања о процесу европске интеграције не може ослонити само на јачање свести, већ и на процес дубљег учења. Ова библиотека има управо тај циљ – учење о Европи.

До сада сте објављивали и радове домаћих аутора. Да ли ћете наставити с том праксом?

Велики број магистарских радова и докторских теза посвећен је Европској унији. Ми ћемо позвати те младе ауторе, не нужно с Факултета политичких наука, већ и са правних, економских, чак и техничких наука, да нам пошаљу своје радове како бисмо могли да их погледамо и евентуално објавимо. Та нова врста експертизе нам је јако потребна. Наш акценат јесу пре свега млађи аутори, не занемарујући притом оне старије.

Каква би у будућности требало да буде информативна кампања када је реч о европским интеграцијама?

У наредним фазама, није довољно да Влада само објашњава шта је урадила. Потребна је и повратна информација, да Влада чује шта грађани о свему томе мисле. Обраћати се пољопривредницима и информисати их није исто што и обраћати се и информисати људе у локалној самоуправи, или у регионалној власти, или међу образованом публиком и студентима. Мора постојати јасна разлика између врсте и типа поруке која се шаље. То је искуство других држава. Има осетљивих група које посебно тешко подносе процес интеграције, али с тим у вези има и сјајних примера. Рецимо, највећи противници приступања Пољске Европској унији били су пољопривредници који су се уплашили од тога шта ће бити с њима. Само пет година касније, највећи заговорници чланства управо су пољопривредни произвођачи, зато што су они осетили највећу корист. Та прича је, рецимо, једна од порука која би требало да буде послата и иначе скептичним пољопривредницима у Србији.

Зашто је за обичног грађанина важно да буде информисан о различитим аспектима интеграција?

Процес интеграције јесте процес који води извршна власт, влада, и она је ту најодговорнија. Али, не може држава да уђе у Унију ако њени грађани не схватају поенту овог процеса и нису присталице тог процеса. Јер, на крају, они ће на референдуму дати свој глас за или против. Како ће га дати ако не схватају, ако осећају само негативне ефекте. Грађани морају да разумеју позитивне ефекте овог процеса, и то не једног дана када уђемо у Европску унију, него у току самог процеса. Тек последњих неколико месеци слушамо причу о томе да је интеграција унутрашњи посао, домаћи задатак, да процес зависи од нас, да највише користи имају грађани. То је права прича о европским интеграцијама.

Р. В.