Не одричем се скупо плаћене слободе
Слобода претпоставља свијет отворених
могућности, али носи у себи и парадокс: могућност да се слобода не изабере, да већина
гласа за ропство, свеједно да ли физичко или духовно. Они који цензуришу моје књиге
изабрали су добровољно ропство и покушавају га наметнути и мени, затворити ми устаПисац Видосав Стевановић у себи носи
неколико идентитета. Због тога се сматра богатим и слободним човјеком. Вјерује да
човјек бира судбину, да је све што се догађало и што ће се догодити посљедица његовог
избора. Недавно је објавио књигу „Дневник самоће“. За Побједу говори о човјеку рођеном
у егзилу, лудостима побједника, слободи, самоћи, сраму и ужасу.
● Зашто су данас дјела Видосава Стевановића
табу у Србији којом владају његови некадашњи саборци?- Слобода претпоставља свијет отворених
могућности. Али слобода носи у себи и један парадокс: могућност да се слобода не
изабере, да већина гласа за ропство, свеједно да ли физичко или духовно. Они који
цензуришу моје књиге изабрали су добровољно ропство и покушавају га наметнути и
мени, затворити ми уста. Могу шкодити мојим књигама и мом дјелу, на вољу им је,
али не могу ме убиједити да се одрекнем скупо плаћене слободе.
Не одричем се скупо плаћене слободе
Слобода претпоставља свијет отворених
могућности, али носи у себи и парадокс: могућност да се слобода не изабере, да већина
гласа за ропство, свеједно да ли физичко или духовно. Они који цензуришу моје књиге
изабрали су добровољно ропство и покушавају га наметнути и мени, затворити ми уста
Писац Видосав Стевановић у себи носи
неколико идентитета. Због тога се сматра богатим и слободним човјеком. Вјерује да
човјек бира судбину, да је све што се догађало и што ће се догодити посљедица његовог
избора. Недавно је објавио књигу „Дневник самоће“. За Побједу говори о човјеку рођеном
у егзилу, лудостима побједника, слободи, самоћи, сраму и ужасу.
● Зашто су данас дјела Видосава Стевановића
табу у Србији којом владају његови некадашњи саборци?
- Слобода претпоставља свијет отворених
могућности. Али слобода носи у себи и један парадокс: могућност да се слобода не
изабере, да већина гласа за ропство, свеједно да ли физичко или духовно. Они који
цензуришу моје књиге изабрали су добровољно ропство и покушавају га наметнути и
мени, затворити ми уста. Могу шкодити мојим књигама и мом дјелу, на вољу им је,
али не могу ме убиједити да се одрекнем скупо плаћене слободе.
● Посљедња Ваша књига има наслов „Дневник
самоће“. Зашто „Дневник самоће“ и зашто баш у овом тренутку?
- Почетком 1988. (тада почиње овај дневник)
галама милошевићеваца већ је постала заглушна. Сви други су се ућутали, нијесу имали
право на говор и на јавну ријеч. Скептике су већ називали издајницима. Колектив
је бијеснио, појединци су остали сами. Пошто сам појединац, видио сам пред собом
два пута: ћутати и пустити да ме угуше неизговорене ријечи или се ангажовати против
тог једноумља и записивати усамљеничке мисли. Наслов је настао са првим биљешкама.
Самоћа је ријеч која је обиљележила животе људи попут мене, самоћа усред побјешњелог
мноштва, самоћа интелектуална и морална, животна и професионална. На нешто измијењен
начин та самоћа траје и данас, одваја ме од општих мјеста данашњег режима, штити
ме и захтијева да говорим оно што мислим. Има неколико година како сам скупио биљешке
из тог шестогодишњег периода (дневник се завршава 1993.), али се тек сада нашао
издавач који је, не слажући се у многим стварима са мном, сматрао да имам право
на сопствено мишљење и објављивање, то јест да могу имати грађанска права као и
сви други.
● У „Дневнику самоће“ пажњу привлачи
једна велика сцена. Милић Станковић од Мачве за тенковима улази у срце порушеног
града, монтира штафелај и почиње да слика...Каква је функција те епизоде?
- У то доба срама и ужаса нагло се размножила
једна врста умјетника која је хистеричну пропаганду режима, претварала у нешто још
страшније, у трабуњање на ивици умоболног. Зашто су ти и такви то радили? Из два
разлога. Прво због личне користи која је била сразмјерна њиховом бучном родољубљу
и могла би се провјерити на њиховим рачунима и, друго, због тога што су то мислили
и говорили и готово сви други, уважени академици колико и пијанци по бифеима. Поменути
Милић Станковић радио је то гласније од других, можда и са нешто луцкасте вјере
у глупости које је изваљивао, вишак егзибиционизма надокнађивао му је све већи дефицит
дара. Али није био једини. Нажалост није био ни у мањини међу умјетницима, већина
га је слиједила са мање или више успјеха, једино је тешко сазнати колико је та дружина
појела, попила и пролумповала. Штета коју су направили је видљива и можда ће је
поправити сљедеће генерације умјетника, појединаца, усамљеника.
● Позорницом „Дневника самоће” дефилују
политичари, писци, академици, свештенство...Зашто су позиције САНУ и Српске православне
цркве додатно ојачане доласком на власт демократске опозиције?
- Некадашња демократска опозиција само
је - част ријетким изузецима - ослабјели наставак политичког пројекта које су поменути
старци и разне институције били намијенили свом изабранику, названом Слоба - Слобода.
Те партије и ти политичари настали су у доба Милошевића, уз његово учешће, тајну
подршку или бар непротивљење, од њега су учили вјештину пропаганде, безобзирност
корупције, непоштовање људског живота, манипулације идејама и људима дијаспоре,
мисле да се политика не може водити на неки други начин и другим средствима и да
је лаж једино средство које успијева. Коштуница није то превише ни крио, Тадић јесте
колико је могао, али његово право лице пробија кроз маску проевропејца, духовно
све више личи на свог оца. Ђинђић је, мада поријеклом из тог круга, покушао да буде
неко други и да се упути према Европи, зато га је вијеће стараца осудило на смрт,
а неки политички лидери и дјелови тајних служби организовали су смакнуће, намјерно
не кажем атентат. Расплет знамо: у затвору су извршиоци, неки од њих, наручиоци
и организатори нијесу откривени, мијешају се у све и свима читају лекције како треба
подијелити Косово, подржати Додика и бити строг према Црној Гори.
● Да ли је ликвидацијом Ивана Стамболића
ликвидирана постмилошевићевска Србија са европским ликом?
- У том тренутку мрачни пар са Дедиња,
Слободан и Мирјана, вјероватно је бар полусвјесно схватао да ће изгубити власт и
да ће можда морати да одговара за злочине, крађе и преступе. Одлучили су да обаве
још један посао прије него што оду. Убили су алтернативу, друкчији начин мишљења,
друкчију политику. Иван Стамболић је нестао, тек коју годину касније његове су убице
испричале шта се догодило, али су Милошевићеви настављачи већ сједјели на власти,
преобучени у демократе и експерте, и чинили колико су могли да избјегну промјене,
испитивање одговорности, суђења за злочине и крађе и да се улазак у Европу одложи.
И одлажу га успјешно, то им једино успијева, то и корупција, ако не рачунамо причање
глупости. Једном сам већ написао: Коштуница се сада зове Тадић. Надам се да сјутра
нећу морати рећи: Тадић се сада зове Шормаз.
● Недавно је умро Богдан Богдановић.
Како сте доживјели његов одлазак?
- Као смрт изгнаног умјетника, као завршетак
једног времена. Писмо које је Богдан упутио побједнику са Осме сједнице послије
тог партијског пуча који нам је промијенио историју примјер је храбрости, луцидности
и снаге критичког израза који ће остати узор будућим побуњеницима. Рекао је шта
се догодило и шта нас чека ако тај недаровити побједник и његови академици покушају
остварити то што су најавили. Против цијењеног професора, славног умјетника и часног
градоначелника дигла се хајка у медијима, у чаршији, по клубовима и кафанама, на
улици, на пијаци. Београђанин у четвртој генерацији морао је бјежати из свог града,
склонити се од надолазећег олоша. Враћао се неколико пута али се никада није заиста
вратио. Нико му се није извинио, нико га није позвао у госте.
● Живите повучено, у великој кући на
брду поред Крагујевца... Шта ће даље бити?
- Завршавам старе рукописе, романе и
приповијетке, приређујем посљедње томове сабраних дјела, биљежим, читам, дописујем
се са пријатељима, понекад путујем. Сваке ноћи устајем и пишем до сванућа, понекад
то чиним и преко дана. Свјесно бјежим од узнемирене гомиле. Посљедњих неколико мјесеци
сабирам дневничке биљешке настале у егзилу и приликом повратка, бирам добре, одбацујем
недовршене или нејасне, провјеравам чињенице, дотјерујем реченице, радим споро и
упорно као и увијек. Кад завршим тај посао - значи, за двије или три године – биће
то наставак или финале „Дневника самоће”. Нимало лабудова пјесма оног у егзилу рођеног
човјека већ „Мој обрачун са њима”. Свођење рачуна са утварама и вампирима прошлости.
Преболио сам страсти па и љуту пизму
● Атина, Париз, Сарајево...Сва Ваша привремена
мјеста боравка. Шта сте тражили по свијету?
- Слободу говора, право да објављујем
и да живим од свог писања, заштиту правну, политичку и моралну, сигурност моје породице,
перспективу за моје синове, људе који се не боје да кажу шта мисле, добре издавачке
куће, библиотеке, музеје, позоришта... Егзил нуди двије могућности: или стари човјек
умире или се нови рађа. Ишао сам до краја, прихватио сам промјене, опростио сам
се са старим човјеком - његове предсмртне муке и недоумице можете читати у „Дневнику
самоће“. Прихватио сам новог и добро се слажемо, бавим се старим послом, али на
нов начин и на неке друге теме. „Преболио сам страсти па и љуту пизму/ Прекужио
сам гњев на вјероломство/ Простосрдачно се чудим вандализму...” Тако каже мој омиљени
Тин Ујевић и ја то често понављам с њим.
Без коперниканске промјене нема побољшања
- У страху од промјена осамдесетих година,
политичари и њихови академици извршили су једну наизглед малу и кобну замјену: поуздан
појам државе, српске државе, која је настајала два вијека на територији где се и
данас налази, замијењен је мутним и растегљивим појмом народ. То је омогућило свакојака
настрана тумачења старије и модерне историје, Југославије, Европе, а нарочито граница
нових држава које ће настати на рушевинама старе. Водећи политику својих дијаспора,
умјесто да бране интерес државе Србије, српски политичари, академици и генерали
повели су освајачке ратове које су изгубили, а успут су изгубили и понешто својих
територија. Њихови насљедници не ратују, можда и зато што немају чиме, али нијесу
промијенили политику ни реторику, свађају се са сусједима и изазивају Европу, покушавају
изгубити оно што је остало. То је данас политички, психолошки, морални и економски
суноврат. Преокрет ће настати оног тренутка кад бирачи и њихови политичари почну
водити конкретну политику користи државе Србије и њених грађана. Кад ће се то догодити?
Ко ће формулисати ту политику и остварити је? Не знам, али без те коперниканске
промјене нема побољшања.
Прогоњени егзилант
Видосав Стевановић је један од најпознатијих
српских књижевника. Од доласка на власт Слободана Милошевића ангажовао се малобројној
групи интелектуалаца који су се борили против политике националних подјела, мржње
и ратова. Још 1987. тврдио је да ће мегаломански национални програм САНУ изазавати
крваве ратове. На дан пада Вуковара са породицом је напустио умирућу Југославију.
Почетак рата у Босни дочекао је као прогоњени егзилант у Атини. Први напад на Сребреницу
1993. затекао га је у Паризу. Објавио је књигу „Милошевић, један епитаф“.Та „проклета
књига без правог краја“ у разним је верзијама објављена на више језика. Године
2004., напустио је Париз и дошао у Сарајево. Из солидарности са мултиетничком Босном
и њемим жртвама у рату „који Србија није водила“ узео је босанско држављанство.
Његове књиге, изузимајући приповједну прозу „Христос и пси“ и недавно објављени
„Дневник самоће“ деценијама се не објављују у Србији.
Године 2007. вратио се у кућу на брду
поред Крагујевца. Живи повучено, избјегава јавност и медије, повремено путује.
Аутор:
Влатко Симуновић
