Највећа ми
је мука од оних који чешљају биографије и мисле да пред собом имају будале
Највећа ми
је мука од оних који чешљају биографије и мисле да пред собом имају будале. А
таквих је на све стране у приказу наше прошлости. Не виде да су смешне креатуре
„Политика”
ускоро објављује фељтон на основу књиге „Политичко гробље” Словољуба Ђукића
За Сајам
књига „Службени гласник” је издао књигу Славољуба Ђукића „Политичко гробље”.
Ово дело на 630 страница, вешто и питко написано, даје хронологију догађаја од
Сремског фронта па све до пада режима Слободана Милошевића. Аутор прегледно и
исцрпно ређа догађаје уз деведесетак портрета својих савременика.
С обзиром на
то да сте књигу започели својим најранијим учешћем у ратним догађајима, још као
шеснаестогодишњак у Другом светском рату, преко свих потоњих догађаја, завршно
са причом о супружницима Милошевић, да ли се заиста може рећи да се налазимо у
политичком гробљу?
Били и
остали. Нажалост, то као да је наша судбина. Али, мислим, чак сам у то уверен,
да се из тога блата извлачимо. Са мукама, али кренуло је.
Како сте
успели да, сведочећи шта нам се догодило, останете непристрасни? Може ли то
писац, новинар, политичар?
Ова оцена ми
баш прија, јер су у питању позиви који у великој мери подразумевају
пристрасност.
Све четири
књиге о супружницима Милошевић, иначе критички интониране, штампали сте у време
њиховог режима, а онда стали. Чак сте приликом Милошевићеве смрти, за многе
неочекивано, на телевизији уздржано и благо говорили о његовој личности?
Такав је био
тренутак, поготово што мислим да је Милошевић једна од жртава хашке тортуре.
Настојао сам да у најновијој књизи хладније главе о њему расуђујем, иако
остајем при ономе што сам написао у претходним књигама.
Портретисали
сте деведесетак познатих јавних личности. Учинило ми се да су Вас посебно
инспирисали Војислав Шешељ и Вук Драшковић?
Јесу, и има
више разлога, између осталог су и занимљиви људи. Али је основно моје уверење
да су Шешељ и Драшковић, свако на свој начин, у великој мери дали тон
урнебесном (катастрофалном) нашем политичком парламентарном животу. И њима ће
историчари морати да поклоне посебну пажњу.
Читалац ће
се зачудити са колико пијетета говорите о људима које цените, посебно о Добрици
Ћосићу?
Не бих се
сложио да сам се тако понашао само према људима које ценим. Бар то нисам желео.
Сви пролазимо, од своје ране младости до дубоке старости, кроз различите магле
и измаглице. С годинама сам, иначе, омекшао, постајем попустљив и све више имам
разумевања за људске грехове. Често животне околности одређују понашање људи,
доведу човека у теснац и присиле га да чини оно што му није по вољи. Због тога
ми је највећа мука од оних који чешљају биографије и мисле да пред собом имају
будале. А таквих је на све стране у приказу наше прошлости. Не виде да су
смешне креатуре. У томе се „Политичко гробље” разликује од мојих претходних
књига.
А Добрица
Ћосић је прича за себе. Познајемо се, тако рећи, целу вечност, у различитим
фазама. Скоро нема дана, последње деценије, да телефоном не проћаскамо текуће
догађаје. Обојица смо политички овисници, уосталом као и већина Срба. Боже,
какве су све гадости и глупости о њему речене и написане! Мислим да мало људи
зна о Ћосићу колико је знам, оно што сам написао и што ћу, ако ме здравље
послужи, тек написати. Доживео сам га као хуманисту, демократу, оданог
пријатеља, патриоту, који је истина оптерећен нашом трагичном историјом. Може
се то видети и у „Политичком гробљу”. Но, ко год шта мислио о Добрици Ћосићу, и
они који га жестоко осуђују или одушевљено хвале, остаје неспоран податак: он
је био најутицајнији српски интелектуалац у другој половини 20. века и без
објективног приказа његове личности не може се приказати претходно доба. Колико
сам у томе успео, није моје да судим.
Вас везују и
за Александра Тијанића, утицајну личност у нашем јавном животу. Говори се чак и
да сте кумови? Ово је важно утолико што сте члан Управног одбора Јавног сервиса
ТВ Србије?
Кумови
нисмо, нити у неком родбинском својству, мада ми се он обраћа са „течо”, и то
су многи други прихватили. А велика је срећа што кумови нисмо, јер код нас
ваљда нема веће нетрпељивости него међу кумовима, до болесне мржње. Сетите се
само кумова међу политичарима. А пријатељ сам са Тијанићем, што не значи да се
у свему слажемо. Упознао сам га пре тридесетак година, као главни уредник
НИН-а. Већ тада се видело да ће од њега нешто „крупно бити”. Са њим је тешко,
може му се штошта приговорити, али је мало новинара последњих деценија тог
професионалног формата и дара. Још ће се о њему чути до заокружења његове
биографије!
Како се
осећате сада, када сте све из себе избацили?
Добро је,
„родило се”, скинуо сам са себе један тежак терет. Истовремено сам, природно,
узнемирен у очекивању реаговања јавности, посебно људи који су у стању да
непристрасно мисле. Најтеже ће ми од свега пасти уколико сам се, у незнању и
необавештености, огрешио у оцени извесних људи о којима сам говорио. С годинама
савест почиње да ради.
Из књиге се
види да сте остали новинар. Шта мислите о данашњем новинарству?
Одговор бих
желео да избегнем. Уз остало, ружно је да „један маторац”, који је преживео и
надживео Титов и Милошевићев режим, сада држи слово новим генерацијама. Основна
разлика између некадашњег и садашњег новинарства јесте у томе што је моја
генерација сањала о слободама, а највећи је проблем данашње генерације како да
се, у мутним временима, свим и свачим оптерећеним, служи датим слободама. Од
свега ми је највише жао што се не зна колико је било сјајних новинара, највиших
професионалних способности, који нису могли да дођу до пуног изражаја у Титовом
режиму.
Душица
Милановић
