Џорџ Л. Мос: Историја европског расизма, Службени гласник, Београд, 2005, страна 255 Београд, 22. мај 2006. год.
Џорџ Л. Мос: Историја европског расизма, Службени гласник, Београд, 2005, страна 255
Београд, 22. мај 2006. год.
Џорџ Л. Мос (1918-1999) предавао је историју и јеврејске студије на Универзитету Медисон у држави Висконсин. Средиште његових интересовања представља културна и интелектуална историја Европе, особито Немачке. Гостовао је на многим светским универзитетима. Био је коуредник часописа Јоурнал оф Цонтемпорарy Хисторy од његовог оснивања 1965. године.
У Историји расизма у Европи Мос поставља питање: како је било могуће да један европски народ, баштеник њене цивилизације, дозволи или опрости уништење шест милиона људи? Он тражи одговор у интелектуалној историји Европе од 18. века до “коначног решења” јеврејског питања. Само ако разумемо интелектуалне корене расизма разумећемо и то како је Хитлер успео да Немачку претвори у расистичку државу. Иако је нешто слично постојало у Шпанији у 16. веку, сећања на удаљене догађаје бледе и не могу бити узрок актуалних збивања. Подстрек за тако нешто лежи у интелектуалним струјањима која су почела са просветитељством и пијетистичким верским покретима. Просветитељство је донело веру у људски разум и науку, а пијетистички покрети понудили су образац за конституисање истинске људске заједнице. Један од идеала просветитељства био је идеал класичне лепоте која је била израз моралног савршенства. Овај естетско-етички идеал поставио је образац за проучавање разлика међу расама људи уз помоћ метода нових наука (френологије и физиогномике) насталих заједно са антропологијом. Како он није био применљив на не беле расе или на Јевреје, отворен је пут за произвољно супротстављање белаца обојенима и Јеврејима. Тако је учвршћен стереотип о инферирним расама.
Остало је још да се утврди која је раса супериорна. Најпре су расе поистовећене са народима, а затим је искорисћено романтичарско учење о “духу народа” који остаје непромењен док се народ креће кроз време. Није увек аријевска раса сматрана супериорном нити су Немци увек сматрани њеним најчистијим потомцима. Некада су то били Французи, некада Енглези. Неки су у Аријевце убрајали и Јевреје или Словене. Гобино, један од утемељивача савременог расизма, сматрао је да права аристократија не влада искључиво силом већ због својих несумљивих врлина.
Продор спиритуализма у другој половини 19. века допринео је стварању веровања у мистериозну повезаност између народа (расе), свемира и околине (пејсажа) у коме народ живи. Природа је била неисцрпни извор снаге који је народ црпео и преносио на појединце. Тако су Јевреји (“пустињски народ”) били празни и бездушни као и околина у којој су живели. Германи, настањени у бујним шумама испуњени животом, црпли су своју снагу и креативност из такве околине. У каснијем развоју ових веровања Аријевци су постали посредници између космичких сила и индивидуа и зато предодређени да овладају Земљом. Следећи корак је повезивање Аријеваца са природним животом а Јевреја са урбаним и свим злом који је он носио. Рат до потпуног истребљења између ове две расе постао је неизбежан.
Крајем 19. и у првој половини 20. века оживљене су све легенде о Јеврејима: мит о скрнављењу освећене крви и хлеба и мит о Јеврејину луталици имали су за циљ да продубе јаз између Јевреја и хришћана. Врхунац веровања у постојање завере за успостављање светске доминације Јевреја су “ Протоколи сионских мудраца”. Ови митови служили су потреби уједињења када је нација била раздирана класним сукобима. Напослетку је и Хришћанство, упркос светој тајни крштења и поновног рођења, инфицирано расизмом. Расистички митови су постали саставни део недељних проповеди.
Ипак, постојале су подједнаке шансе да расистичка држава настане у Француској и Немачкој. Одлучио је исход Првог светског рата. Сам рат подстакао је снажна националистичка осећања и створио услове за вођење масовне политике. Пошто су Јевреји већ били фиксирани као архинепријатељи, националистичка осећања била су усмерена против њих.
Непосредно по доласку на власт, Хитлерова политика према Јеврејима била је опрезна. Закони о заштити немачке крви, обзнањени су тек 15. септембра 1935. Њима су Јевреји лишени немачког држављанства, забрањени су им бракови и сексуални односи са Немцима и грађанима сродне крви. Истим прописима утврђени су критеријуми по којима се неко може сматрати Јеврејином. Лишени су политичких права и отпуштени из државне службе. У ноћи између 9. и 10. новембра 1938. дошло је до првог масовног погрома Јевреја. Око 30.000 Јевреја затворено је у логоре. Пуштени су они који су могли да емигрирају. Тако је почео логички завршетак плана који је на другим местима остао само литература.
Горан Бједов
