Стражилово и Ламент над Београдом Милоша
Црњанског пулсирају, као очај, из римованих есеја Божидара Андрејића. Црњанског
одбацује Србија, а он јој се, из туђине, обраћа као Богу, као јединој својој нади.
Србија и Београд су му врело живота и снаге јаче и од смрти. Андрејић ламентира,
јадикује, над друкчијом Србијом. Овом данашњом, коју смо ми одбацили, па се она
урушава, копни, празни и нестаје пред очима једног нараштаја који је опијен и опчињен
танатосом, нагоном за нестајањем.
Сјајан стилиста и дирљив анатом тешко
оболеле Србије, Божа Андрејић са мало речи, пажљиво одабраних, каже и више од написаног.
Заиста је његовим стиховима тесно, а мислима и осећањима читаоца прешироко.
„Властохлепље, површност, презир према
животу и одана вера у мртве“, за њега су „проклета нит“ данашњег времена и данашње
Србије. „Хропћемо под косовским усудом да смо проклети, и баш зато изузетни“.
Србија стари и умире, али као да тако
мора да буде, јер нико не звони на узбуну. Већ две деценије, сваке године у Србији
се у земљу пободе 30.000 крстача више него што се у њој заљуља колевки. Сваке године
нестане по стотињак насеља. Ту страшну кугу, белу кугу, Божа назива „киселим дрветом“
које плави Србију, које је гази, нагриза, гађа, потапа и једе. Оно, то кисело дрво,
размножава се онако како нам саветују да множимо децу, улази у напуштене винограде,
завлачи се у утрине, у кошнице, пржи воћке, исушује бистре кладенце, гризе диреке
и црвоточне греде. „За нама зјапи ништа и нигде, међу зидовима што се руше“.
Очајном Милошу Црњанском очај његов расплињује
мисао о Београду, живом и дивном, неуништивом и вечном. Очајни Божа Андрејић нема
лека за своје јаде. Загледан у оборено бронзано звоно испред цркве у Призрену и
бензинску канту крај њега, он вапије: „Коме да се пожалим, јадан? Мртвом ил’ нерођеном
брату, ил’ суседу кога немам?“
„Увела звона се множе. Као и мртве руке.
Земља остаје пуста.
Стражилово и Ламент над Београдом Милоша
Црњанског пулсирају, као очај, из римованих есеја Божидара Андрејића. Црњанског
одбацује Србија, а он јој се, из туђине, обраћа као Богу, као јединој својој нади.
Србија и Београд су му врело живота и снаге јаче и од смрти. Андрејић ламентира,
јадикује, над друкчијом Србијом. Овом данашњом, коју смо ми одбацили, па се она
урушава, копни, празни и нестаје пред очима једног нараштаја који је опијен и опчињен
танатосом, нагоном за нестајањем.
Сјајан стилиста и дирљив анатом тешко
оболеле Србије, Божа Андрејић са мало речи, пажљиво одабраних, каже и више од написаног.
Заиста је његовим стиховима тесно, а мислима и осећањима читаоца прешироко.
„Властохлепље, површност, презир према
животу и одана вера у мртве“, за њега су „проклета нит“ данашњег времена и данашње
Србије. „Хропћемо под косовским усудом да смо проклети, и баш зато изузетни“.
Србија стари и умире, али као да тако
мора да буде, јер нико не звони на узбуну. Већ две деценије, сваке године у Србији
се у земљу пободе 30.000 крстача више него што се у њој заљуља колевки. Сваке године
нестане по стотињак насеља. Ту страшну кугу, белу кугу, Божа назива „киселим дрветом“
које плави Србију, које је гази, нагриза, гађа, потапа и једе. Оно, то кисело дрво,
размножава се онако како нам саветују да множимо децу, улази у напуштене винограде,
завлачи се у утрине, у кошнице, пржи воћке, исушује бистре кладенце, гризе диреке
и црвоточне греде. „За нама зјапи ништа и нигде, међу зидовима што се руше“.
Очајном Милошу Црњанском очај његов расплињује
мисао о Београду, живом и дивном, неуништивом и вечном. Очајни Божа Андрејић нема
лека за своје јаде. Загледан у оборено бронзано звоно испред цркве у Призрену и
бензинску канту крај њега, он вапије: „Коме да се пожалим, јадан? Мртвом ил’ нерођеном
брату, ил’ суседу кога немам?“
„Увела звона се множе. Као и мртве руке.
Земља остаје пуста.
Кога оплакује данас, кога је звала јуче
Облаћена призренска бронза.
Лудост се шири као болест, иде од уста
до уста.
То је и моја срамота. И моја мртва лоза.“
Милош Црњански сања повратак кући, свом
завичају, који су му отели.
„И, тако, без бола, вратићу се, болан,
воћкама наших поља...“
Божа Андрејић гледа како у данашњој Србији
нестаје и воћки и поља. Све поједе „кисело дрво“, а пева се, на све стране и јаче
него икада, о небеској Србији, о злој Европи и душманској Америци, о светској неправди
коју морамо да ломимо, о смрти и пропасти као врховној националној обавези.
„И тако, док кунемо друге...“ - каже у
свом црном Стражилову Божа Андрејић.
Аутор: Вук
Драшковић
