Морализација политике, тј. брисање разлике између морала и права,
Морализација политике, тј. брисање разлике између морала и права, отвара
широм врата праву јачег да под плаштом узвишених моралних циљева остварује
своје уске националне интересе, учвршћујући нову конфигурацију политичких,
економских и војних снага у свету. То потврђују и досадашње хуманитарне
интервенције које су такође предмет Дузинасове анализе
Централна тема изузетне књиге Костаса Дузинаса Људска права и
империја Службени гласник и Албатрос плус, Београд, 2010. су
људска права у савременом контексту. Као што и сам Костас Дузинас истиче, циљ
ове књиге је да одговори на следећа питања: „Постоји ли унутрашња веза између
дискурса и праксе људских права и савремених ратова који се воде у њихово име.
Да ли су права делотворно одбрамбено средство против доминације и тлачења или
су она само идеолошки инструмент којим се прикрива настајање империје?” Да би
одговорио на постављена питања, Костас Дузинас прво настоји да преиспита
историјски развој људских права, при чему се он првенствено усмерава на то да
објасни разлоге због којих су се људска права, на парадоксалне начине,
преобраћала из средства за пружање отпора и борбу обесправљених, понижених и
потлачених у средство посредством којег моћни настоје да заташкају своје
настојање да репродукују поредак доминације, понижавања и тлачења других.
Као што се зна, бројни савремени заговорници космополитизма кантовског
усмерења предлажу да се УН прошире у „космополитску демократију”. Они се при
томе усредсређују на три тачке: успостављање светског парламента, израду
глобалног правног система и далекосежну реконструкцију Савета безбедности.
Њихов циљ је да се на тај начин појединачне државе подреде међународним
судовима, озакоњеним глобалним људским правима и,у изузетним
случајевима,хуманитарним интервенцијама. Ту је свакако најспорнији принцип
хуманитарне интервенције којим се модификује тзв. вестфалски свет који је
почивао на принципу не-интервенције, тј. немешања у унутрашње ствари независних
и суверених држава.
Наиме, пошто се хуманитарна интервенција оправдава пре свега моралним
разлозима, поставља се питање да ли се њоме радикално угрожава највеће
достигнуће модерног права, тј. његово одвајање од морала. Има аутора, као што
је Мајкл Волзер, који сматрају да нека интервенција може бити оправдана и без
одобрења УН, када ситуација захтева ургентно реаговање, тј. ако је реч о очитим
грубим кршењима људских права.
Костас Дузинас је у праву када истиче да је увођење хуманитарних
интервенција на међународном нивоу засвођено опасношћу од морализације
политике, захваљујући чему би дошло до релативизације правних стандарда, тј. до
доминације арбитрарног волунтаризма при решавању међународних проблема, што би
свакако ишло наруку данас најјачој светској сили. Морализација политике, тј.
брисање разлике између морала и права, отвара широм врата праву јачег да под
плаштом узвишених моралних циљева остварује своје уске националне интересе,
учвршћујући нову конфигурацију политичких, економских и војних снага у свету.
То потврђују и досадашње хуманитарне интервенције које су такође предмет
Дузинасове анализе. У тој анализи наш аутор подастире до сада најуверљивију
аргументацију у прилог ставу да су те хуманитарне интервенције биле не само
нелегалне, већинелегитимне.
Косово се третирало као јединствен случај, али на основу изузетка, истиче
Дузинас, не може се извући никакво генерално правило и политика. Чак је и
ватрени заговорник интервенције на Косову, Мајкл Игњатијев, касније постао
трезвенији: „Хуманитарна интервенција на Косову никад није била у потпуности
оно што се за њу говорило. Она није била само покушај да се спречи да Милошевић
прође некажњено за своје злоупотребе људских права у европском дворишту. Та интервенција
била је и употреба империјалне силе да би се подржао захтев за самоопредељење
националне мањине... која је вршила насиље у намери да скрене пажњу светске
јавности.”
Према Дузинасовом становишту, рат у Ираку је био кулминација Бушовог и
Блеровог упорног подривања међународног права. Косово и Ирак су указали на то
да је међународно право само периферни домен текстуалиста и правника. Америка и
Велика Британија су напросто одлучиле да уђу у рат,независно од тога да ли ће
се он третирати као легалан или нелегалан, моралан или неморалан, легитиман или
нелегитиман. Емпиријска евиденција последњих десетак година сведочи о томеда је
америчка политика конзистентно грубо кршила међународно право, преобликујући га
и подређујући га својим стратешким циљевима. Међународно право је само једно
оружје више у калкулацијама великих сила новог времена. Оно се уважава уколико
користи њиховим интересима, а одбацује уколико представља стварно или
имагинарно ограничење тих интереса. Право функционише као средство за неутрализацију
и разрешавање сукоба све док једна страна не закључи да мирно решење није
могуће. Када државни разлог или резон империје проговоре, право заћути.
Из предговора Слободана Дивјака
Слободан Дивјак
