БИОГРАФИЈЕ
Мајкл Волзер
је професор емеритус на престижном Институту за напредне студије универзитета Принстон,
САД. Професор Волзер је један од најутицајнијих живих политичких филозофа и ангажованих
критичких интелектуалаца. Досад је писао о многим темема: социјалној правди, толеранцији,
политичким обавезама, револуцијама, праведним и неправедним ратовима, политичком
радикализму, национализму итд.
Поред академског
рада познат је и по интелектуалном ангажману. Налази се на листи сто најутицајнијих
светских интелектуалаца о којој су гласали читаоци часописа Фореигн Аффаирс и британског
Проспецт магазине, на којој се налазе интелектуалци у распону од Нома Чомског или
Умберта Ека до папе Бенедикта.
Мајкл Волзер
рођен је 1935, историју је дипломирао на Брандајс универзитету 1956, а последипломске
студије завршио на Кембриџу (1956-1957) и Харварду. Докторирао је на политичким
наукама (Говернмент) на универзитету Харвард 1961. Предавао је на универзитету Принстон
(1961-1966), Харвард (1966-1980), а од 1980. је стални члан Института за напредне
студије на Принстону. Дугогодишњи је уредник часописа Диссент, члан уредништва часописа
Пхилосопхy анд Публиц Аффаирс, Политицал Тхеорy и Тхе Неw Републиц. Професор Волзер
добитник је престижних међународних награда, укључујући холандску награду Спиноза
Ленс, која се додељује сваке друге године и немачку Др-Леополд-Луцас награду. Досад
је објавио 27 књига и више од 300 чланака у часописима. Његове књиге преведене су
на више од двадесет светских језика. На српски језик су преведене књиге Подручја
правде и Шта значи бити Американац, а очекује се и превод књиге Аргуинг Абоут Wар
као и објављивање репрезентативног избора његових текстова у издању Службеног гласника.
БИОГРАФИЈЕ
Мајкл Волзер
је професор емеритус на престижном Институту за напредне студије универзитета Принстон,
САД. Професор Волзер је један од најутицајнијих живих политичких филозофа и ангажованих
критичких интелектуалаца. Досад је писао о многим темема: социјалној правди, толеранцији,
политичким обавезама, револуцијама, праведним и неправедним ратовима, политичком
радикализму, национализму итд.
Поред академског
рада познат је и по интелектуалном ангажману. Налази се на листи сто најутицајнијих
светских интелектуалаца о којој су гласали читаоци часописа Фореигн Аффаирс и британског
Проспецт магазине, на којој се налазе интелектуалци у распону од Нома Чомског или
Умберта Ека до папе Бенедикта.
Мајкл Волзер
рођен је 1935, историју је дипломирао на Брандајс универзитету 1956, а последипломске
студије завршио на Кембриџу (1956-1957) и Харварду. Докторирао је на политичким
наукама (Говернмент) на универзитету Харвард 1961. Предавао је на универзитету Принстон
(1961-1966), Харвард (1966-1980), а од 1980. је стални члан Института за напредне
студије на Принстону. Дугогодишњи је уредник часописа Диссент, члан уредништва часописа
Пхилосопхy анд Публиц Аффаирс, Политицал Тхеорy и Тхе Неw Републиц. Професор Волзер
добитник је престижних међународних награда, укључујући холандску награду Спиноза
Ленс, која се додељује сваке друге године и немачку Др-Леополд-Луцас награду. Досад
је објавио 27 књига и више од 300 чланака у часописима. Његове књиге преведене су
на више од двадесет светских језика. На српски језик су преведене књиге Подручја
правде и Шта значи бити Американац, а очекује се и превод књиге Аргуинг Абоут Wар
као и објављивање репрезентативног избора његових текстова у издању Службеног гласника.
Позиција Мајкла
Волзера се различито описује. Највише као комунитарна, али и као радикално демократска,
социјално-демократска или либерална. Разлог за то је, без сумње, оригиналност и
вишеслојност његовог рада која се опире једноставним класификацијама и етикетирању.
Но пуно важнији од класификације и етикетирања јесу његови ставови и аргументи о
појединим питањима и стварни доприноси науци и политици нашег времена. Овде ћемо
истаћи само неколико, без претензије на исцрпност или вредновање значаја. Неки други
избор би, такође, био једнако вредан.
Његовом најзначајнијим
делом се сматра књига Подручја правде у којој излаже своју теорију сложене једнакости
као одговор на славну Ролсову Теорију правде. И он сам се слаже са овом, мада истиче
да су друге две, мање утицајне, књиге Егзодус и револуција и Друштво критичара њему
најдраже. У књизи се полази од претпоставке да су друштвени процеси и њихово разумевање
специфични за посебне заједнице и зависе од посебне историје и културе. Према његовој
верзији егалитаризма друштвена добра би требало делити у складу са културно специфичним
друштвеним значењима према принципима која важе за сваку друштвену сферу понаособ,
а не према апстрактним моралним принципима који важе за сва друштва и цела друштва.
Основни извор доминације (што је основа сваке неправде) јесте то што се критеријуми
за расподелу одређених добара примељују и изван подручја њиховог важења. Због тога
је важно да ниједно добро (новац или политичка моћ) не доминира у другим сферама
друштва у којима се захтева другачија расподела. Посебно су угрожене оне сфере у
којима се захтева строго егалитарна расподела, какве су образовање или здравствена
заштита. Плурализација и релативизација принципа правде јесте разлог зашто је ова
књига мање популарна међу филозофима, а више међу социјалним и политичким теоретичарима,
који су више заинтересовани за то како се аргументи о правди могу употребити у пракси.
Професору Волзеру
се такође одаје признање за убедљиву обнову теорије праведног рата која је била
одбачена у име хуманитарног права и теорије хуманитарне интервениције. Он сматра
да је потребно процењивати разлоге за вођење рата и начин на који се он води а не
само средства којима се зараћене стране користе. Основна начела су начело реципроцитета
и апсолутне имунизације небораца од ратних дејстава. Његова теорија је покушај увођења
строгих етичких норми у процену ратних сукоба, избегавајући пацифизам као неодрживу
опцију. Рат није зло само по томе што се у рату не поштују правила међународног
права: „Не називамо рат паклом зато што се он води без ограничења. Исправније је
рећи да нас, у ситуацији када су већ нека ограничења прекршена, пакао рата наводи
да раскрстимо са свим другим ограничењима како би победили. То је крајња тиранија:
они који се опиру агресији су принуђени да имитирају, можда и да превазиђу, бруталност
агресора“.
Због тога није
неразумљив његов амбивалентан став према НАТО интервенцији у Србији и оштро противљење
ратовима у Авганистану и Ираку. Био је у групи од 58 интелектуалаца потписника Манифеста
против ратних похода председника САД Џорџа Буша Млађег након терористичког напада
11. септембра 2001. У том погледу требало би бити опрезан и у погледу савремене
праксе интервенционистичких политика и прихватити одређени степен културног и политичког
релативизма. Међутим, Волзер такође прихвата да мора постојати и одређени минимално
нерелативистичко морално језгро које важи за сва друштва и укључује забрану ропства,
геноцида и тешких злочина почињених од стране државе. Због тога је Волзерово решење
нетипично, оно уважава политичке и културне специфичности и очување суверености
држава као најбољег средства заштите малих и мање моћних држава од имеријалних политика,
али и захтева минимално поштовање људских права као услов признања права на самоопредељење
заједница.
Академски и јавни
ангажман професора Волзера усмерен је на ширење идеје друштвене правде, плурализма,
демократије и успостављање толерантнијег режима међународних односа. Вишедеценијско
ко-уредништво у часопису Диссент сведочи о његовој доследној левичарској и антиимпреријалној
оријентацију. Његова велика заслуга је што је показао да је о конкретним проблемима
нашег времена могуће расправљати са апаратуром политичке теорије и политичке филозофије
које су сматране апстрактним дисциплинама удаљеним од политичке реалности. За адекватно
схватање и процену политичких прилика у данашњем свету потребна је сложена појмовна
апаратура и пажљива процена аргумената без моралне и теоријске охолости која води
поједностављивању света. То је покушају да се на теоријски захтеван и вредносно
инспирисан начин активно утиче на практичну политику. Теоријска и морална самоувереност
није од помоћи. У том погледу ни он сам нема дилеме: „Теорије и теоретичари долазе
и одлазе. Контроверзе се разбуктавају и преживљавају и пуно година касније се поново
разбуктавају, а мало тога се може назвати корисним знањем које је стечено у том
процесу. Вероватно је једини допринос који можемо дати политици нашег времена, јер
је политика партизанска (борбена и пристрасна прим. аут) делатност, партизански
допринос, који неће бити универзално признат или цењен. Мали број филозофа чија
дела наводе и цитирају будуће генерације немају стварни допринос политици тога времена,
јер наводи и цитати ретко служе њиховој првобитној сврси“.
