- Књижевност не може ништа на прву лопту, али има снагу на дуже стазе - каже
Мирослав Јосић Вишњић, ћију је нову књигу „Маргина“ управо објавио „Службени гласник“.
“Маргина”, књига којој није лако одредити жанр, садржи огледе, записе, исповедне
цртице, размишљања, белешке које је аутор уписивао на белину (тзв. маргину) поред
штампаног или писаног текста. Интересовања Јосића Вишњића су заиста бројна: пише
о феноменима у култури, о књижевницима, сликарима, издаваштву, наградама, чак и
о фудбалу...Реч је о другом тому ове својеврсне колекције текстова (150) сакупљених од
1994. године до данас.“И док сам писао имао сам на уму да ће можда једног дана ући у корице баш овакве
књиге”, каже Јосић Вишњић.
Нисте ли на одређени начин у “Маргини” и повукли паралелу између некад и сад?
- Тешко је рећи јер зависи од тога шта подразумевамо под некад и сад. Да ли је сад
последња два века или последњих пет година. Мени то „сада“ траје последња два века
јер има озбиљан заједнички именитељ са становишта књижевности.
Који именитељ?
- Околности у којима су радили српски писци у последња два века су увек биле неповољне
и незгодне. И увек је зачудно видети шта је све урадио један Стерија који је био
такав какав је био и млад умро, шта је све урадио један Стеван Сремац, један Бора
Станковић, има их још. Сви су радили у врло тешким условима и временима, а сви су
нам оставили нека велика дела.
Књига и почиње и завршава се Бором Станковићем?
- Да јер је био великан, непоновљив у историји, млад је умро, у 51. години. А ударали
су на њега за живота, ударају и сад, толико година после смрти. Неки локални политичари
су, као што знамо, зарад својих синекура ударили на задужбину Боре Станковића, на
манифестацију „Борини дани“ ... И то, само за себе, довољно говори.
Зашто сте своју најновију књигу насловили „Маргина“?
- Књижевност не може ништа на прву лопту, али има снагу на дуже стазе - каже
Мирослав Јосић Вишњић, ћију је нову књигу „Маргина“ управо објавио „Службени гласник“.
“Маргина”, књига којој није лако одредити жанр, садржи огледе, записе, исповедне
цртице, размишљања, белешке које је аутор уписивао на белину (тзв. маргину) поред
штампаног или писаног текста. Интересовања Јосића Вишњића су заиста бројна: пише
о феноменима у култури, о књижевницима, сликарима, издаваштву, наградама, чак и
о фудбалу...
Реч је о другом тому ове својеврсне колекције текстова (150) сакупљених од
1994. године до данас.
“И док сам писао имао сам на уму да ће можда једног дана ући у корице баш овакве
књиге”, каже Јосић Вишњић.
Нисте ли на одређени начин у “Маргини” и повукли паралелу између некад и сад?
- Тешко је рећи јер зависи од тога шта подразумевамо под некад и сад. Да ли је сад
последња два века или последњих пет година. Мени то „сада“ траје последња два века
јер има озбиљан заједнички именитељ са становишта књижевности.
Који именитељ?
- Околности у којима су радили српски писци у последња два века су увек биле неповољне
и незгодне. И увек је зачудно видети шта је све урадио један Стерија који је био
такав какав је био и млад умро, шта је све урадио један Стеван Сремац, један Бора
Станковић, има их још. Сви су радили у врло тешким условима и временима, а сви су
нам оставили нека велика дела.
Књига и почиње и завршава се Бором Станковићем?
- Да јер је био великан, непоновљив у историји, млад је умро, у 51. години. А ударали
су на њега за живота, ударају и сад, толико година после смрти. Неки локални политичари
су, као што знамо, зарад својих синекура ударили на задужбину Боре Станковића, на
манифестацију „Борини дани“ ... И то, само за себе, довољно говори.
Зашто сте своју најновију књигу насловили „Маргина“?
- Између осталог и зато што се, у друштву у којем живимо, праве вредности гурају
на маргину зарад разних, кратко речено, медиокритета. Ствар је тим гора што то није
наша измишљотина, то су ствари добро познате у историји, као што је познато и куда,
у какве пропасти води то да се медиокритети гурају у центар а великани и квалитет
на маргину. Озбиљна, велика тема. И Андрић је истицао ону стару пословицу која каже
да се мртвом вуку мери реп.
А како изгледа наш тренутак?
- Очајно. Тужно.
Шта га обележава?
- Обележава га немоћ. Немоћ економије, немоћ људи који воде ову земљу и не знају
шта с њом хоће, немоћ људскости у односу на огромну бескрупулозност.
И шта да ради обичан човек на историјској ветрометини?
- Да покуша да живи нормално не обраћајући пажњу на власт, на политику. Ништа не
би смело да га омета, осим временских прилика.
Roman o uzaludnoj državi
Kolika je moć književnosti?
- Književnost ne može gotovo ništa na prvu loptu. Ona ima snagu na duže staze.
Pogledajte koje knjige danas čitaju ozbiljni ljudi. To su dela iz bogzna kojih
vremena. Velika dela, bez obzira kad su nastala i bez obzira što u svom dobu
nisu bila prepoznata, uzbudljiva su i uticajna u svim vremenima.
Šta je sledeća knjiga?
Verovatno roman, roman o jednoj uzaludnoj državi.
Т. Њежић
