ДНЕВНИК ПРОФЕСИОНАЛНОГ ЧИТАОЦА(Поводом књиге „Сећање на садашњост” Милинка Бујишића)
ДНЕВНИК ПРОФЕСИОНАЛНОГ ЧИТАОЦА
(Поводом књиге „Сећање на садашњост” Милинка Бујишића)
Београд, 12.07.2007. godine
Ако се добро сјећам, она стилска фигура, која се зове анаграм, означава ситуацију у којој се кориштењем истих слова или премјештањем слогова, односно њиховим другачијим распоредом, добију потпуно различите ријечи. Рецимо, ријечи као што су трава, ватра и врата уопште нису сличне, иако су састављене од истих слова. Спомињем ову чаролију слова из посебног разлога а поводом књиге Милинка Бујишића „Сећање на садашњост”, чији нешто опширнији поднаслов („101 горки уздах и тужни осмех над српском стварношћу”) најбоље говори о карактеру рукописа, о његовој тајној сврси и стварној намјени.
Бујишићу, додуше, ово јесте прва књига, али он свакако није млад писац. Да је овај професионалац којим случајем аматер, не би се око њега јагмила три угледна издавача нити би читав тираж плануо за циглих тридесет дана. Ваљда је управо због тога (што аутор није младац – почетник) за писца предговора изабран најстарији демократски ауторитет, часна старина Десимир Тошић, један од несумњиво најреспектабилнијих свједока новије српске историје, односно њене некадашње и данашње стварности. Доајен овдашње политичке мисли и праксе у свом запису о Бујишићевој књизи присјећа се првих сусрета са текстовима овог аутора у некадашњој „Нашој борби” и налази одређене суштинске сличности са оним што су у своје доба писали Јован Стерија Поповић и Радоје Домановић, родоначелници сатире као посебног рода у српској књижевности.
Уважавајући Тошићеве ставове, попису Бујишићевих претходника у овом тешком и опасном послу свакако би се, поред споменутих, могла додати још и имена Бранислава Нушића или Петра Кочића као и неких других аутора, који су својим дјелима дали легитимитет сатири на балканским просторима, тој специфичној књижевној врсти, која човјека (писца) обично смјешта далеко од власти а сасвим близу тамници. Уосталом, зар млади Нушић није и робијао управо због сатире?
Вратимо се, за тренутак, на почетак, на анаграм. Нисмо га се, наиме, без ваљана разлога присјетили. Он, по моме мишљењу, не мора имати искључиво такво плошно тумачење какво му граматичке књиге и дефиниције дају. Можда се може говорити и о нешто широј интерпретацији дотичне стилске фигуре. Можда се, рецимо, може открити како Бујишићева књига фантастичном подударношћу понавља малтене све што је прије готово стотину година писао један од највећих српских лиричара Владислав Петковић Дис. То, наравно, не би био анаграм у строгом смислу ријечи, већ нека друга фигура, она која означава ситуацију кад се потпуно исте ствари говоре потпуно другачијим ријечима. Између сличности по форми и сличности по смислу ја сам, наиме, у животу увијек бирао ово друго. Преостаје сад још само ситница, преостаје напор да се теза покаже и докаже, али је нама увијек било најлакше управо тада кад (нам) је било најтеже.
Противници (непријатељи сатире као истине) одмах могу установити како бар Дис, као што је познато, ако и јест био непатворени лирик, тј. једна од најсуптилнијих и најмекших српских душа, апсолутно није био ангажован у политичком послу и работи нити се особито пачао у те, у принципу, прљаве и профане ствари. Од свих практичних ствари овоземаљског живота он је такав, трапав и неспретан, изабрао само да погине и то већ при крају рата кад се, ипак, након много мука, коначна побједа почела назирати. То је све, наравно, тачно, али је Дис свеједно написао, објавио и потомцима у аманет из године 1914. оставио пјесму „Наши дани”, а ја данас налазим да Бујишићева књига можда и нема другог ни бољег претечу ни узора од ове фантастичне пјесме, која није дала само савршену слику оног времена и оних политичких прилика, него је уједно била и видовита, оцртавши као глас пророка многе од савремених појава и процеса.
Неће бити згорега да се у најкраћим цртама подсјетимо на оно што је тако давно написао један од највећих српских пјесника и да то, што је дакле, у једном тешком часу, дао овај патриота и родољуб, који је положио живот за своју земљу и народ, упоредимо са овим што један читав вијек касније у потпуно новим и другачијим условима пише његов далеки насљедник, скромни Милинко Бујишић.
„Од пандура створили смо великаше, достојанства поделише идиоти, лопови нам израђују богаташе, мрачне душе назваше се патриоти...” – ово није написао данас Милинко Бујишић, него 1914. године Владислав Петковић Дис, а у сличном или идентичном тону говоре и све остале строфе ове невјероватно оштре пјесме, коју Бујишићево „Сећање на садашњост” као да напросто пресликава и понавља у новим, а то ће рећи данашњим, приликама и околностима.
Своју мудрост расточисмо на изборе, своју храброст на подвале и обеде, будућности затровасмо све изворе, а поразе прогласисмо за победе...” – овако је говорио Дис, а Бујишић сваку од тих Дисових оцјена (боље рећи истина) препознаје и проналази у конкретним ситуацијама нашег данашњег живота. Он то можда не чини тако отворено и неприкривено као његов давни и славни претходник, већ то обавља увијеније (да не кажемо суптилније), али анаграм је анаграм и ублажена форма неће битно измијенити садржај. Отуд и онај поднаслов (101 горки уздах и тужни осмех над српском стварношћу), а тако може уздахнути и тако се над својом рођеном земљом може тужно осмјехнути само онај, који је одлично познаје и бескрајно воли и поштује.
Горан Бабић
