На Коларцу представљена БЕЛА КЊИГА – 1984

У уторак 22. фебруара у Малој сали Коларчеве задужбине представљена је Бела књига – 1984, Обрачун са „културном контрареволуцијом“ у СФРЈ, чији су приређивачи Коста Николић, Срђан Цветковић и Ђоко Трипковић, а која је недавно објављена у издању Гласника и Института за савремену историју.

О књизи су говорили Момчило Павловић, Коста Николић, Небојша Попов и Срђан Цветковић.

Павловић је подсетио да је захваљујући истраживањима о злочинима током и на крају Другог светског рата, који су почињени по налогу Комунистичке партије, а које је Институт за савремену историју публиковао, Скупштина Србије наложила оснивање Државне комисије. Задатак Комисије, у којој су представници Института, јесте да на основу поуздане документације евидентира ко је убијен и где је сахрањен, јер како је утврђено, никоме се не зна тачно где је покопан. Циљ је, како је објаснио Павловић, да се поставе обележја тамо где су масовне гробнице, јер то су урадиле све земље, укључујући Русију, где су током комунизма неистомишљеници затварани у логоре, казамате и погубљивани.
„У Југославији није било најтежих облика репресије, али је постојала репресија блажег облика“, рекао је Павловић.

Попов је нагласио да у нашем друштву постоје бројни слојеви насиља који се морају изучавати, а да један од тих слојева представља и насиље над културом. Он је изнео примедбу на рачун оцене приређивача да су у тим временима насупрот комунистима стајали писци, нагласивши да писци нису били политичка опција.
Николић је, међутим, оценио да су писци и уметници тада, обзиром да није било независних медија и историчара, емотивно, како то иначе и чине, артикулисали национални интерес, те су стога доживљени као алтернатива. Он је такође констатовао да је део тих слободних духова који су бранили слободу стваралаштва, касније, нажалост, улетео у наручје Слободана Милошевића.

На представљању књиге биле су присутне и бројне друге личности о којима говоре поједини сегменти књиге, попут Драгослава Михаиловића, Гојка Ђока, Александра Илића и Загорке Голубовић, која је истакла да ту другу опцију нису чинили само писци и уметници, већ и социолози, филозофи и антрополози који су такође бранили слободу уметничког изражавања, а не сам садржај појединачних дела.

Контроверзе које је својевремено изазвала Бела књига, као својеврсно сведочанство о времену кризе и одумирању комунистичке идеологије и процесу поступне дезинтеграције саме државе, актуелне су и данас. Иако многи „случајеви“ спадају у област културне историографије, на ширем плану овај текст апострофира свеприсутност тоталитарног мишљења и идеолошке искључивости, иживљене у временима иза нас, и не потпуно ишчезле у времену у коме живимо.

Када је Бела књига, као званичан документ ЦК СК Хрватске, без икакве измене прештампана у Београду 1984. у виду књиге Антологија докумената о времену које живимо – Бела књига, у издању новинара Растка Закића и Драгана Антића, рукопис је био забрањен и спаљен.

У овом издању текст се објављује у изворној лингвистичкој верзији, онако како је настао у Централном комитету СК Хрватске. Приређивачи су у напоменама наводили само неопходна објашњења за поједина дела и њихове ауторе који можда нису познати данашњој читалачкој публици у Србији. Као посебан прилог, дата је кратка хронологија значајнијих случајева забране публикација и прогона интелектуалаца у Србији у периоду од 1944. до 1991. године.