Народ без енциклопедије је као човек без крштенице (Политика, Културни додатак, Стр. 3)

Нама треба и институционализам и модернизам. Зато је та вертикала културног кода битна. Она се прекидала и у 19. веку. Кад год кажете „европско”, ви кажете, имамо Обреновиће, Михаила. Нико не помиње Александра Карађорђевића Првог, кнеза, који је увео прве књиге рођених, венчаних, умрлих, жандармерију, пошту – каже Слободан Гавриловић
Наш културни код је, у ствари, дисконтинуитет који је настајао у историји и уништавао оно што је настајало дотле, каже Слободан Гавриловић, директор Службеног гласника, куће која је управо обележила јубилеј, 197 година од изласка првог броја Новина сербских. У последње две и по године, од његовог доласка, Гласник је објавио стотине наслова из домаће и стране научнофилозофске, теоријске литературе, уз стручноправну и постао највећи српски издавач, са амбицијом да кроз капиталне и лексикографске пројекте негује српску културну баштину:
– Зато је код нас још увек под тепихом један Божа Грујовић, који је направио прва начела Устава Србије а Карађорђе га забранио. Ја бих Божу бирао, а треба нам и Карађорђе, јер Божа нас не би ослободио од Турака. А Карађорђе не би могао да нас уведе у правну државу. Нама треба једно и друго. Нема озбиљног културног кода док то не схватимо. Прву српску железницу су ондашњи радикали оспоравали. Они који су, уједно, били творци устава: добри правници, а слаби модернизатори. Нама треба и нешто што је институционализам, и нешто што је модернизам. И кандило, и компјутер. Зато је та вертикала културног кода битна. Она се прекидала и у 19. веку. Кад год кажете „европско”, ви кажете, имамо Обреновиће, рецимо, Михаила. Нико не помиње Александра Карађорђевића Првог, кнеза, који је увео прве књиге рођених, венчаних, умрлих, жандармерију, пошту...
Али, кажу историчари, Србија тек крајем 19. века доживљава најјачи замах модернизма и европеизације....
Нема модернизма без институција, ни институција без модернизма. Треба да спојимо оно што је најчешће у Србији неспојиво. Нису сви Немци институционалисти, нити су сви модернисти. Али су те две компоненте, некад давно, у 19. веку спојили и визију развили. Стално се говори о америчком сну. А шта је српски сан?
Ако слушамо старог Фројда, све је јасно. Напредак у материјалној култури плаћамо духовном неслободом. Ми и те две ствари морамо да спојимо, у њиховој интеракцији. Тиме добијамо другу вертикалу. То је развој. Трећа вертикала, то су мушкарац и жена. Имамо тек неколико жена које се спомињу у 19. веку, Чучук Стана, и понека царица, принцеза. Славимо Клару Цеткин, а не знамо ко је Чучук Стана! Не можеш познати туђе, ако своје не знаш. Као што, рецимо, не знамо да је Аристотел преведен на српски три века пре него на француски! Не знамо ни шта се све преводило у Србији између 12. и 15. века, јер се то радило у манастиру, у једном примерку, после дођу ратови, па се то разноси у Цариград, Рим...
Каква је веза између Гласника и Новина сербских које ћете до 2013. објавити у електронском издању?
Ми у Гласнику сматрамо се правним следбеником Новина сербских, првих новина које су излазиле на нашем језику, у Бечу, и у првом броју тих новина, 13. августа 1813, први пут се спомиње вожд Карађорђе. Важна вест о човеку који води Први српски устанак. Од тих новина тридесетих година деветнаестог века постају прве српске службене новине у Крагујевцу, касније Српске новине. Ове службене новине су 19. веку биле другачије, биле су – огледало културе. У њима су објављиване песме, приповетке, прикази... Мало људи зна да је Бојићева „Плава гробница” прво штампана у Српским новинама, као и „Аве Сербија” Дучићева, да је Винавер писао за њих и стотине других. Три године, у време крфске голготе, излази Политикин забавник у Српским новинама. За једну државу, њене научнике, лингвисте, културологе, та је грађа битна, то је правна историја стара два века.
Који су још капитални пројекти у изради или у плану?
Фреквенцијски речник српског језика, који је давно написао наш познати надреалиста Ђорђе Костић, други је капитални подухват. Од шест томова, објављена су три. Он даје прецизне податке о учесталости сваке речи у одређеном времену, које се све метафоре користе, које речи обично иду уз оне у одредници. Зато је он драгоцен и за лингвисте и за науку о књижевности. Има га тек десет нација у свету, а по квалитету спада у сам светски врх. Тим пројектом доприносимо очувању блага српског језика, које је темељ националне културе.
Капитално дело је Лексикон просветитељства, па Лексикон градова којим желимо да покажемо шта је модерна Србија данас, њене институције – а свака књига имаће преко 4.000 обрађених појмова.
Ту је и едиција Корени, коју радимо са САНУ, по узору на оно што је некад радио Јован Цвијић. И најзад, Велики буквар Србије, који је први штампала Политика 1951. То је био први уџбеник Србије, написан 1597. године, најмодернијом тадашњом европском ортографијом.
Капитална је и Лична историја једног доба Добрице Ћосића у седам књига, коју закључујемо библиографијом овог аутора, најважнијег човека у култури 20. века, у етичком смислу, јединог „конкретног хуманисте”, то тврдим, имајући у виду све контроверзе с њим у вези.
Како је могуће у времену кризе објављивати толико непрофитних издања, имате ли дотације, спонзоре?
Кажу, често, да Гласник троши паре пореских обвезника, па нема проблема с новцем. Ми ни једног јединог динара немамо из буџета. Нисмо на терету пореских обвезника. А 2007. и 2008. Министарство културе није нам доделило ни динар за капитална издања. Од Министарства науке добили смо 280.000 динара. То је укупна помоћ државе. Финансирамо се од уштеде, из сопствених прихода и тржишта. Чак се и дела као што је Теорија књижевности Зденка Лешића добро продају. Имамо пренумеранте, њих четрдесетак, и трудимо се да тај број увишестручимо.
Очекујете ли и од државе финансијску потпору?
Апсолутно. Лично сам однео министру културе три тома Фреквенцијског речника српског језика, јер мислим да министарство нема представу шта је тај речник, и информисао их да је ово најкапиталније дело које је Гласник објавио у својој издавачкој историји, за последњих педесет година. Видећемо шта ће бити.
Пројекат романсираних српских биографија најављен је пре годину дана, па повучен? Да ли ће се наставити рад на њему?
Нису то српске биографије, већ српске вертикале. Било је предвиђено да у том моделу вертикала претпоследњи пар буду Коштуница и Ђинђић, али пошто је то још свежа тема, која припада 21. веку, историчари с којима сам се консултовао саветовали су ми да њих двојицу оставим за неки други пут. И настала је повика на цео пројекат само због тога. Иако сам повукао пројекат, верујем да ће он једном бити остварен, радио га ја или неко други. Јер, то је Србија. Она јесте деспотска, али не само то. Имала је и своје либералне представнике, и социјалистичке, који су такође заборављени. Нама је апсолутизам у крви, па имамо у глави само једну страну, звала се она прва или друга Србија. А ја хоћу обе заједно! Мондијалисте и националисте, републиканце и монархисте. Само је таква Србија добра, у којој за истим столом седе људи који сасвим другачије мисле.
Али, што рече Басара, то је немогуће, јер једино код нас за исти сто никад неће сести интелектуалци који супротно мисле...
Па сам Басара је најнеспособнији за то. Он је човек монолога, могу то да кажем јер га знам толико година. Какав дијалог и Басара! Као кад бисмо рекли да можемо да летимо у васиону. То је, нажалост, апсолутизам.....који управо Басара у својим есејима жестоко критикује, као образац оријенталне „деспотије” који се примио и у Србији...
...А понаша се као деспот! (смех). Знате, потребни су нам филозофи који се понашају онако како мисле и пишу. То је познато правило из историје филозофије. Доследност. Ако Басара каже, не ваља Вук, зашто онда он не пише на старословенском? То је деспотизам!
Видите, када сам 1989. упознао Басару са Сретеном Марићем, овај му је лепо рекао: ви ћете жалити за комунизмом. И објаснио: „У Француској”, каже, „има много песника, а само неколико њих живи од поезије. А у Србији има само неколико песника, а стотине живе од поезије!” И заиста, многи данас жале за тим временом. Е, сад је штошта другачије. Па ћемо и ми можда моћи да кажемо, имамо два песника, а не две стотине.
Када сте дошли у „Гласник“ најавили сте, као прво, оснивање Српског лексикографског завода...
Али не, никако, као пројекат Гласника, то никад није требало да буде наш пројекат, већ пројекат државе. Ја сам све урадио, а даље нека раде они који су одговорни. Тако нешто не може сам да вуче ни Завод за уџбенике, ни Матица српска, ни Гласник, већ једна научна установа која је оспособљена за то. Ми смо једина земља која има три закона о књизи, а немамо ниједну од те три књиге које свака држава треба да има! Немамо лексикон, немамо енциклопедију, немамо атлас и немамо свој речник. Држава ће проценити да ли јој то треба. Ако треба, имаће, ако не, здраво. Да ли ће то радити Пера, Мика, Жика, није важно. Да би се нека ствар зидала, потребан је не само добар мајстор, зидар, него и водоноша. Е, ми немамо ни водоношу, а камоли зидара за тако нешто!
Неко мора то да уради. Сами кажете, шта је држава без енциклопедије?
То је као човек без матичног листа! Озбиљна држава томе посвећује озбиљну пажњу. Ја се још увек надам да ће наша држава то да уради. Као што је урадила Хрватска, која је уложила пет милиона евра у своју енциклопедију.
Ко онда треба да каже, хајде, договорите се ко ће то да уради, па да за пет–десет година изађе први, какав-такав, том енциклопедије?
Па, не може какав-такав! Озбиљан научни пројекат мора да буде како треба, а не „какав-такав”.
Завод за уџбенике је, по закону, именован за носиоца посла?
Он је „проточни бојлер”. Али не бих о томе. Имате редакцију од тридесет људи, па питајте њих. Колико је наша држава одобрила у два пројекта за енциклопедију? И истражите како је то Станојевић урадио, десет томова, за четири године. Без компјутера, лаптопа... О њему треба да говоримо, на његовом примеру да се учимо.
Да је Митриновић био Немац, подигли би му споменик
Поред библиотеке о европским интеграцијама, најбоље те врсте у региону, припремамо и друга издања која сведоче да Европа и Србија имају додирне тачке, као што је књига Наши интелектуалци и Европа. Видећемо да је у Србији између два светска рата постојало десетине људи који су о Европи писали са више пијетета и више желели да делимо европске вредности, културу и институције, него што је данас случај међу интелектуалцима који се формално позивају на Европу. Од Митриновића, који је био и припадник Младе Босне, као и Принцип. Али док Гаврило пуца, овај Србин из Босне пише, и то на српском, готово у исто време, о уједињеној Европи. Да је то написао неки Немац или Француз, сигурно би му подигли споменик. Што то не знају Енглези и Немци, мање-више, али жао ми је што то Срби не знају.

Аутор: Весна Рогановић