Београд, 17. априла 2006. (Данас) - Зоран Стојиљковић је написао књигу "Партијски систем Србије". Књигу је у оквиру едиције Начела политике објавио
Београд, 17. априла 2006. (Данас) - Зоран Стојиљковић је написао књигу "Партијски систем Србије". Књигу је у оквиру едиције Начела политике објавио "Службени гласник". Похвале заслужују и писац и издавач. Писац због тога што је направио добру књигу о важној теми, а издавач зато што се придружује изузетно ретким издавачима књига из филозофије и друштвених наука. Похвале ће заслужити и они који ишчитају ову књигу од готово 500 страна у ово доба у којем је, како сам аутор каже у уводу, књига и писаца све више, а "пасионираних читалаца све мање". Но, неки ће вероватно имати обавезу да књигу прочитају (студенти Факултета политичких наука), а било би веома добро да је прочитају људи из наших политичких странака и они који се овако или онако баве политиком. Сигуран сам, при том, да Зоран Стојиљковић није од оних универзитетских професора који као услов за излазак на полагање њиховог предмета, траже белодани доказ о куповини њихове књиге или уџбеника. Мада бих, с друге стране, волео да наши политички радници приложе неки доказ о познавању Стојиљковићеве или неке друге књиге из ове области, када излазе на свој испит, тј. када се кандидују за неку јавну функцију, па макар то било и седиште у Скупштини Србије.
Зоран Стојиљковић пише о политичким партијама (шта су и какве су, шта раде и како се финансирају), о партијским системима (шта су, шта их одређује, шта доводи до расцепа унутар система), о променама партијске сцене (логика и динамика, уз нагласак на коалиције и на конкретна дешавања у Србији и Црној Гори), о релацијама између грађана, цивилног друштва и политичких партија (Србија на раскршћу) и на крају, о перспективама. Стојиљковић иде корак даље од уобичајених садржаја који се разматрају у оквиру теме партијских система тиме што тематизује неке од најактуелнијих питања наше политичке и партијске праксе и, с друге стране, укључује поједине теме политолошке постмодерне. Тако се Стојиљковић у свом раду бави коалицијама, финансирањем странака, цивилним друштвом и грађанима - као актерима цивилног друштва и као страначким присталицама. Рекли бисмо да је са овом књигом аутор учинио корак даље од класичног уџбеничког приступа, те да се приближио супстанцијалном разумевању политичких странака.
Две тезе су битне одреднице ове књиге, од почетка до краја. Прва, коју Стојиљковић узима као своју полазну хипотезу, односи се на основно обележје ("чак усуд", каже наш аутор) партијске сцене Србије. Реч је изразито високом степену динамичности, уз истовремену нестабилност и конфликтност. "Серија уједињавања и разједињавања, сукоба, расцепа и нових интеграција, склапања и развргавања коалиционих аранжмана, у клими перманентне предизборне грознице, говори о нестабилизованом политичком тлу" (стр. 9). Реч је, дакле, о недовољно институционализованом и недовољно стабилизованом партијском систему.
Друга теза се односи на разумевање суштине политичких партија. Стојиљковић иде корак даље од масовно раширеног схватања партија као машина за освајање власти и само владање. Он партије види кроз грађански визир; грађани су конститутивно ткиво и партија, али и цивилног друштва. У том контексту наш аутор партије схвата као медијаторе између државе и друштва. "Оне артикулишу, изражавају и посредују захтеве који долазе из сфере цивилног друштва" (стр. 32). При том, Стојиљковић није нереалан у приступу цивилном друштву у нас, он га види у реалном светлу, без потцењивања али и без прецењивања. "Цивилног друштва нема без претходне, или бар паралелне, еманципације поданика и самосвесног одговорног грађанина, осетљивог на узурпацију својих права, али и спремног на испуњење својих грађанских обавеза. Корпус прихваћених и упражњаваних права и обавеза грађане јасно разликује од поданика, односно од бахатих примитиваца или од инфатилних особа неспремних да прихвате одговорност и бригу о себи." (стр. 308). Дакле, што директно, што индиректно грађанин је у средишту свеколиких разматрања у овом Стојиљковићевом раду. Наравно, грађанин у његовој четворострукој улози: он је егоистично приватно лице, он је поданик у држави, он је лојални присталица своје политичке партије, али је он и актер цивилног друштва у којем надилази свој приватни егоизам и гради своју аутономију према партији и држави.
Срећко Михаиловић
