Политички некоректно стваралаштво (Вечерње новости, Вести, Култура)

“Бела књига - 1984” , сведочанство о друштвеним околностима у којима је стваралаштво бивало “политички некоректно”. „Негативци”: Антоније Исаковић, Мића Поповић, Душан Макавејев...

У ОТВОРЕНОМ писму које је потписало стотинак интелектуалаца и уметника, песник Матија Бећковић је 1984. године такозвану “Белу књигу” Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, насталу под патронатом Стипе Шувара, назвао манифестом стаљинизма, којим се “упозорава да је баук слободе кренуо из Београда и да кружи Југославијом”. Званични назив овог документа (насталог на основу дискусије на Савјетовању о идејној борби у сфери културе и стваралаштва, у којој је учествовало 38 говорника) био је сасвим у духу времена и гласио је “О неким идејним и политичким тенденцијама у умјетничком стваралаштву, књижевној, казалишној и филмској критици, те о јавним иступима једног броја културних стваралаца у којима су садржане политички неприхватљиве поруке”.

Интегрални текст другарске анализе идеолошких скретања на око 200 страница, који је својевремено распламсао страсти на релацији Београд - Загреб, али и између правоверних и оних других у свим братским републикама, објављен је недавно у делу “Бела књига - 1984, обрачун са ‘културном револуцијом’ у СФРЈ” (“Службени гласник”). Приређивачи, сарадници Института за савремену историју, Коста Николић, Срђан Цветковић и Ђоко Трипковић, као увод у ново читање “Беле књиге”, направили су студију о утицају политике и идеологије на културу и уметност у социјалистичкој Југославији, а књигу прати и хронологија забрана дела и прогона аутора, од 1945. до 1991. године.

“НОВОСТИ” ОДБИЛЕ

“БЕЛА књига” је својевремено стигла и у бројне новинске редакције као нека врста смернице коју је даље требало “разрађивати”. Редакцијски колегијум “Новости” је тада одбио да се њоме на такав начин бави.

У периодичним стезањима и опуштањима идеолошких стега око уметности током четири и по деценије титоизма, “Бела књига” била је последњи покушај ограничавања слободе мисли и изражавања. Њене стрелице биле су, пре свега, уперене на једну београдску адресу, Француску 7, дом српских писца, за које је Титов физички одлазак са историјске сцене, отворио сасвим нове димензије стваралаштва и друштвеног ангажмана.

- У прво време после Брозове смрти појачала се политика чврсте руке, под паролом “И после Тита - Тито”, што је произвело низ процеса против дисидената, попут Момчила Селића, Гојка Ђога и других - објашњава Срђан Цветковић. - Парадоксално, јачањем репресије оснажио је дисидентски фронт који никада није био јединственији. Организовали су се одбори за заштиту људских слобода, организовале су се протесне вечери у знак подршке политичким оптуженицима. То је изненадило власт, интелектуалне и политичке кругове, а посебно су били затечени солидарношћу дисидената, јер су се петиције потписивале истовремено у Београду, Загребу и Љубљани. И тако је “Бела књига” постала уместо манифестације моћи, манифестација немоћи власти да се на други начин обрачуна са неистомишљеницима.

КУНДЕРА И “НИНОЧКА”
НЕПРИХВАТЉИВЕ поруке нису се, према идеолозима “Беле књиге” , налазиле само у делима домаћих аутора. На њиховој мети били су и Милан Кундера (због “снажне критике стаљинизма”), Јиржи Пеликан, Лешек Колаковски, Надежда Мандељштам, Адам Михњик и Јацек Куроњ. У истеривању идеолошког мака на конац вероватно је најдаље отишао Коста Спаић, који је холивудску комедију “Ниночка” из 1939. године, са Гретом Гарбо у главној улози, оквалификовао као “антикомунистички памфлет”.

Приређивачи овог дела су пребројали да су, од 250 личности које се помињу у “Белој књизи” , више од 200 њих “негативци” и то углавном из Србије. Многи се помињу и по више пута - Гојко Ђого (52 пута), Витомил Зупан (24), Антоније Исаковић (18), сликар Мића Поповић (22), филмски режисери Душан Макавејев (13), Живојин Павловић (10), књижевни критичар Александар Илић (14), Димитриј Рупел (15), Никола Милошевић (9)... “Анализирана” су и цитирана и бројна књижевна дела - “Вунена времена” Гојка Ђога, “Источнице” Љубомира Симовића, “Два света” Матије Бећковића, “Трен 2” Антонија Исаковића, “Левитан” Витомила Зупана, “Ноћ до јутра” Бранка Хофмана, “Страх и храброст” Едварда Коцбека, “Орден” Стјепана Ћуића, “Улога моје породице у светској револуцији” Боре Ћосића, “Анатема” Војислава Лубарде, “Судија” и “Нож” Вука Драшковића, “Стварно и могуће” Добрице Ћосића, “Коријен, стабло, паветина” Гојка Николиша...

И данас се, готово као метафора за то време, узима случај Гојка Ђога и његове песничке збирке “Вунена времена”, али не само као пример првог јавног удара на лик и дело маршала, већ и зато што је показао нестабилност и порозност тадашњег друштвено-политичког система, сматра Срђан Цветковић.

- Сва та суђења у политичким процесима често су личила на некакве митинге подршке оптуженима - каже Цветковић. - С друге стране, у то време већ се јасно видело да систем у Југославији није деловао као јединствен, да је у једној држави већ постојало њих шест. Ни репресија није свуда била иста, неки филмови који нису могли да се снимају у једној, а могли су у другој републици; слично је и са књигама.

СРБИ И СЛОВЕНЦИ

У БОРБИ за већа људска и грађанска права у СФРЈ, у једном моменту дошло је до приближавања београдске и словеначке интелектуалне елите, али су обе оболеле од исте националистичке бољке, сматра Коста Николић и додаје: - Српске и словеначке духовне, а потом и политичке елите, сломиле су Југославију.

а црну листу “Беле књиге” доспеле су и бројне позоришне представе, пре свих “Голубњача”, али и “Миса у а молу”, “Лењин, Стаљин, Троцки”, “Колубарска битка”, “Судија”, “Политика као судбина”, “Тајна црне руке”... Скривене поруке тражене су и у појединим песмама, бајкама, афоризмима, па чак и питалицама. Под лупом су били и интервјуи које су давали уметници, али и петиције које су потписивали.

- У Београду је традиционално био најјачи тај тихи отпор једнопаријском систему - сматра Коста Николић. - Српска интелектуална, антикомунистичка елита је прво кренула у правцу либералних друштвених реформи, међутим, веома брзо је склизнула у оно што ће касније сломити Југославију - национално питање. Више се није говорило о променама у друштву, већ о стварању државе, што нас је вратило у 19. век. Српска критичка интелигенција је са тог и таквог пута и подржала Слободана Милошевића као националног вођу, а он је њихов национални програм злоупотребио. Ми ни данас немамо критичку интелигенцију која би нас повукла напред, већ нас стално враћа уназад. Стално се говори о држави, а друштва и човека нигде нема.

У време појављивања “Бела књига” је у Хрватској била у слободној продаји и постала је бестселер, што није био случај и у Србији. Када се исте 1984. појавила у Београду, без икакве измене и допуне, под именом “Антологија докумената о времену које живимо”, у издању новинара Растка Закића и Драгана Антића, рукопис је био забрањен и спаљен. Прештампана је још једном 1989. године, као специјално издање магазина “Интервју”, које су приредили Хаџи Драган Антић, Милорад Вучелић и Сава Даутовић, а рецензенти били Вида Огњеновић и Биљана Јовановић.

Миљана КРАЉ