Представљање књиге ДНЕВНИК САМОЋЕ

У Клубу – књижари – галерији Гласник, у четвртак 9. септембра, представљенa је књига Дневник самоће Видосава Стевановића која је одмах по објављивању узбуркала српске интелектуалне кругове, покренула полемике и бурна реаговања у медијима.
Књига се појавила у Гласниковој библиотеци Сведоци епохе, која сабира дневничке забелешке о свакодневици, политици, неспоразумима, невољама, полемичким споровима, пријатељствима, непријатељствима, љубави, мржњи и свему што је прошлост у савремености и савременост која одлази у прошлост.
Представљаjући књигу, уредник Петар Арбутина је рекао да је Стевановић већ четири деценије присутан на српској литерарној сцени и да важи за једног од пионира „стварносне прозе“, која се јавила као реакција на идеализовану стварност приказану у соцреалистичкој литератури. Он је такође признао да је, као читалац, увек био скептичан према дневницима.
„Упркос чињеници да сам према Стевановићу гајио посебан респект, јер сам уз његову прозу стасавао и научио да интелектуалац увек може да се не сврста ни на једну страну и да може бити другачији, био сам затечен садржајем овог дела“, нагласио је Арбутина. Он је такође истакао да је Стевановић „на почетку раскола унутар српске литерарне елите одлучио да не буде ни на једној страни, већ у средини, усамљен бранећи интелектуално поштење и свој лични став“. Арбутина је цитирао Белу Хамваша, рекавши да ће „друштво опростити сваку неподопштину осим самоћу“.
Арбутина је оценио да књига није само аутентично сведочење о преломним годинама за судбину СФРЈ и Србије (1989–1993) већ да у њој Стевановић трага за одговорима на многа важна егзистенцијална питања и покушава да допре до истине.
Сам аутор признао је да је изненађен што је Гласник имао храбрости да објави Дневник самоће, који је настао из његовог одбијања да „завија са вуковима и пева са хоровима“. Стевановић је навео да је њега од почетка Милошевићевог похода на власт интригирало питање зашто смо тако лако склизнули у самопорицање и колико је тешко било сачувати људска обличја и пријатеље у тешким временима, када смо уместо дуго очекиване демократије добили власт која нас је одвела у рат и изолацију.
„Страницама ове књиге пролазе писци који желе да постану своји књижевни ликови, док у самоћи остају они који желе да буду само писци – сведоци и тумачи свога времена“, истакао је он. Стевановић је објаснио је првобитнo намеравао да ови записи буду објављени после његове смрти, али је, пошто је проглашен „мртвим као писац“, променио ту одлуку и најавио могућност наставка Дневника самоће, јер после повратка из егзила наставља да бележи.