Представљање књиге ИЗАБРАНИ СПИСИ Велимира Бајкића

У четвртак 4. марта у Клубу – књижари – галерији Гласник представљени су Изабрани списи Велимира Бајкића.

О књизи су говорили уредник Гласникове Економске библиотеке, Бошко Мијатовић, уредник Гласникове библиотеке Друштвена мисао, Илија Вујачић и песник Миодраг Раичевић, који је учествовао у уређивању ове књиге.

Према мишљењу Бошка Мијатовића, приређивача овог дела и писца веома исцрпног предговора, Бајкић jе вероватно најбољи српски економиста прве половине 20. века, за кога „нажалост скоро нико није чуо“.

„Велимир Бајкић је рођен је 1875. у Великом Градишту. Дипломирао је на Правном факултету у Београду, а докторске студије завршио је у Минхену. Тамо се спријатељио са чувеним немачким економистом тога доба – Лујом Брентаном, под чијим је утицајем несумњиво био. Био је доктор економије, банкар, оснивач цементаре у Поповцу, публициста, а једно време и политичар у тадашњој Либералној странци“, навео је Мијатовић.

Вујачић се осврнуо и на ангажман Бајкића у политици и политичкој теорији.

„Бајкић је често истицао да су у питању његови излети у политику. Ипак, ја са сигурношћу могу да кажем да је он био све осим излетника у овој области. Велимир Бајкић био је ерудита широких интересовања и знања и већ тада је доживљаван као озбиљан мислилац и практичар и у области политике, а све што је писао тада, и данас је релевантно“, истакао је Вујачић.

Ово издање Гласника чува од заборава оштроумног посматрача и аналитичара економских, политичких и социјалних догађаја у земљи и свету, човека либералне и демократске оријентације у времену диктатура и ратова.

Бајкић је већ као тридесетогодишњак постао познат у српској науци и био је на високим положајима у друштву. Већ тада била су му отворена сва врата – и политике, и професуре, и науке, и бизниса, и новинарства, а као наставник на Правном факултету извео је целу генерацију познатих економиста и државних функционера.

Уз научне текстове у домаћим и страним часописима, писао је и текстове за домаће и стране новине, а главни подухват било је издавање „Народног благостања“, одличног пословног, аналитичко-информативног недељника од 1929. до 1941. У Србији су га сматрали либералом, али је сам то порицао. После Другог светског рата конципирао је замену окупацијског новца (куриозитет: исти посао обавио је и после Првог светског рата) и потом емигрирао. Умро је у Буенос Ајресу 1952. године.