Представљање књиге ТЕОРИЈСКА ПОЕТИКА

У Клубу – књижари – галерији Гласник у четвртак 25. марта представљена je књига Теоријска поетика Марије Ренате Мајенове.

О књизи су говорили теоретичар књижевности др Дубравка Ђурић, проф. др Мирјана Д. Стефановић и песникиња и преводилац Бисерка Рајчић.

Дубравка Ђурић похвалила је ЈП Службени гласник и уредника Гласникове библиотеке „Књижевне науке, уметност и култура“ Гојка Тешића, чијом заслугом је објављено мноштво књига које, како је истакла, представљају „обавезну литературу за сваког ко се озбиљно бави било којом врстом друштвених наука“.

Мирјана Д. Стефановић оценила је да је квалитет овог издања резултат „срећног споја неколико чињеница, као што су – добар издавач, брижљив уредник који негује преводиоца и аутора и сам квалитет аутора и његовог дела“.

„Квалитет и значај пољске науке о књижевности у последњих неколико деценија огроман је, па су стога разлози за препоруку ове књиге такође бројни“, закључила је Стефановићева.

Бисерка Рајчић се осврнула на историју пољске књижевности и садашњи процват поетике, нагласивши значај пољске културе и њеног места у европском културном простору.

 „Последњих година веома је порасло интересовање за поетику“, рекла је она. „Број појединачних публикација, расправа и часописа посвећених тој дисциплини, прекорачује читалачке могућности и оних који су поетику учинили основним предметом своје научне активности“.

Према њеним речима, та се „дисциплина распада на два суштински различита правца, на два система мишљења који све мање међусобно контактирају“.

„То раздвајање дисциплине – видљиво и у Пољској – у грубљим цртама могло би се назвати поделом на феноменолошке теорије, с једне стране, и на социолошке, с друге“, рекла је Бисерка Рајчић.

Студија Марије Ренате Мајенове, дугогодишњег руководиоца пројекта „Поетика“ у Институту за проучавање књижевности Пољске академије наука, професора теорије књижевности на Варшавском универзитету, објављивана је два пута као приручник. Теоријска поетика подељена је у седам поглавља. У прва три бави се дефинисањем истраживачких метода, историјом појма „језик“, речником и граматиком или знакотворним нивоима језика; у следећа три структуром текста, појмом стила, стилизације и стилистике, питањима стиха и прозе, док је седмо поглавље нека врста резимеа.

Ипак, ова књига није типичан универзитетски приручник намењен студентима филологије већ представља одређено мишљење о појавама културе које би одговарало и онима који се баве другим областима уметности, као и онима који се интересују за поруке конструисане од различитих типова знакова. И поред релативно богатих библиографских информација, књига не нуди довршено знање. Она је посвећена одређеном типу мишљења, пре свега о лепој књижевности, и пре је предлог за тражење решења него понуда готових решења.