Представљена књига ИЗГУБЉЕНА РИЗНИЦА МАНАСТИРА МИЛЕШЕВЕ

У Малој сали Коларчеве задужбине у уторак, 12. октобра, представљена је књига Драгише Милосављевића Изгубљена ризница манастира Милешеве.
О књизи су говорили др Светлана Пејић, Милојко Кнежевић и аутор.
На основу расположивих извора, поуздано је утврђено да je Милешевa основана у време када је Српска црква задобила аутокефалност крајем друге деценије 13. века, што је била епохална дипломатска и државничка победа првог српског архиепископа Саве Немањића, навeо je Милосављевић. Претпоставља се да је Милешева основана 1218/1219. године, у време када је на српском престолу био Стефан Првовенчани. Родослови и летописи писани касније, по правилу понављају да је Милешеву основао краљ Владислав, и да је у њу положио мошти Светог Саве, пренете из Трнова у Бугарској, а Милосављевић констатује да „доступни подаци, пре свега анализа Владисављевих портрета у Милешеви, упућују на то да је манастир основан у време када је он био принц и није био претендент на краљевски престо“.
„Међутим, у најтежим тренуцима, Милешева је преузимала улогу духовног и дипломатског центра у коме су доношене судбоносне одлуке. Основана на западном делу српске државе, столећима је била на важном путу који је спајао приморје са централним и јужним деловима Балкана. Захваљујући овој комуникацији и географском положају, Милешева је вековима имала улогу посредника. У њој су се укрштале, стапале и сукобљавале обе половине раздвојене Европе – на пољу уметности, религије, економије и политике“, рекао је Милосављевић.
Монографија Изгубљена ризница манастира Милешеве је научно документована, богато илустрована повесница о формирању, успону и трагици ризнице Велике лавре Милешеве, једног од најзначајнијих српских средњовековних манастира, ризнице настале на „честицама и чудесном праху“ моштију Св. Саве, нестале у усудима потоњих времена… Парадигматична прича о српској културној баштини.
Са 150 фотографија у боји, на скоро 350 страна богато опремљеног монографског формата, аутор је објаснио значај Милешеве коју су хроничари именовали као „Велику лавру“, „Краљевску лавру“ и „Велики манастир“, и која је имала статус ставропигијалног (крстоизворног под патријаршијском јурисдикцијом) манастира и заузимала друго место у хијерархији српских светилишта, одмах иза Студенице.
Милосављевић је у протекле две деценије објавио девет дела: Мање познате иконе југозападне Србије, Сликарска заоставштина породице Лазовић, Стара црква у Ужицу, Црква брвнара у Дубу, Осаћански неимари, Манастир Увац – историја и судбина, Сликари Лазовићи и њихово доба, Зоограф Андрија Раичевић и Средњовековни град и манастир Добрун.