Представљени Ћосићеви ПРИЈАТЕЉИ МОГА ВЕКА

У Клубу – књижари – галерији Гласник у среду 16. марта, у присуству аутора, представљена је књига Пријатељи мога века академика Добрице Ћосића.

О књизи која представља допуњено и проширено издање верзије коју су Политика и Народна књига штампали у тиражу од 100.000 примерака 2006. године, говорили су директор и главни уредник Гласника Слободан Гавриловић, извршни уредник Марко Крстић и аутор.

Крстић је цитирао аутора, наводећи да је написао омаж људима са којима је у животу друговао и који су му „у олујама били рука за коју се могао придржати и раме на које се могао ослонити, пријатељима са великим словом П“.

Он је оценио да књига много више говори о писцу него о онима о којима пише, и то о њему као пријатељу па тек онда о писцу и интелектуалцу. Уз напомену да у новом издању има седам нових имена, Крстић је рекао да су то „фини, живописни, али и потресни и судбоносни портрети и приповести које су свака на свој начин утицале на Ћосића у његовим књижевним и интелектуалним стремљењима".

„Чак и онда када су та пријатељства била угрожена политичким размимоилажењима, она су уврштена у књигу јер је основни Ћосићев животни кредо био дијалог и плурализам мишљења“, рекао је Крстић.

Гавриловић, који је истакао да је дуго година Ћосићев пријатељ, рекао је да је сваки портрет у књизи аутор градио држећи се етичких принципа и никада није показивао антагонизам.

„Његови пријатељи су Ћосићево својеврсно ’ордење’ јер се подједнако дружио са сељацима, виноградарима, монасима и интелектуалном и уметничком елитом“, истакао је Гавриловић, за кога је, како је сам истакао, као социолога, Ћосићева књига била врхунски изазов.

Ћосић је напоменуо да ову књигу није писао он, већ његов живот, а да ју је „описменила“ његова ћерка Ана и признао да га то дело чини неспокојним.

„Нисам спокојан јер мислим на оне о којима нисам писао, а задужили су ме у животу, али и о онима које сам претворио у јунаке мојих књижевних дела“, казао је Ћосић. „Није реч о књизи коју треба је разјашњавати, јер не могу разјаснити мој живот који је и у романима“.

„Лакне ми кад помислим да сам се одужио онима који су ми чинили добро, али сам ипак остао дужан најзначајнијим људима у животу, обичним људима који су на разне начине у разним приликама спасавали мој живот“, нагласио је Ћосић.

Он је потом рекао да човек има обавезу, дуг, одговорност да каже истину, а да је он увек имао осећање страха да ли је у томе успео.

 „Трудио сам се да што мање лажем јер човек неминовно бар мало лаже говорећи о пријатељу. Желео сам да напишем што више доброг о човеку“, закључио је Ћосић.