Промоција књиге СЕЋАЊЕ И РАТ

Промоција књиге Сећање и рат аутора Милисава Савића у Клубу – књижари – галерији Гласник.

 О књизи су говорили:

проф. др Гојко Тешић

проф. др Васо Милинчевић

и Милисав Савић, аутор

 У књизи Сећање и рат Милисав Савић анализира мемоарско-дневничку прозу, у којој су описани српско-турски ратови 1876–1878, закључујући да прича о себи може бити успешна само ако је то и прича о другима, односно уколико пишчево (лично) искуство поприми и нека општа значења. Прича о ратовима из 1876–1878. тако постаје подједнако и прича обичног, „малог“ човека и прича појединца од  друштвене моћи и угледа. Милисав Савић, наиме,  анализира догађаје о којима су писали познати аутори, попут Јаше Томића и Пере Тодоровића. Ту су и мемоари писаца чији је значај управо Савић уочио и представио читалачкој јавности, као што су Димитрије Мита Петровић, отац Надежде и Растка Петровића и Андра С. Книћанин, али и знамените жене, попут Милеве Алимпић и Александре Петровић-Мајзнер.

Проф. др Васо Милинчевић истакао је приликом предстаљања ове књиге да је аутор начинио прави подвиг креирајући ово дело, јер је најпре морао да прочита обимну литературу и анализира теме о којима је код нас мало писано.

„Ова литература јесте фикција – знате да није реч о романима, али и да писац оперише са чињеницама. Ликови и догађаји су реални, али је све преломљено кроз машту аутора. То је и један од разлога што је ова врста литературе данас изузетно популарна свуда у свету“, истакао је Милисав Савић.

Најбоље странице о српско-турским ратовима 1876–1878. написали су писци или они који су били упућени у „тајне књижевног заната“. Тамо где је присуство фикционалних техника веће, имамо и бољу литературу. У најбољим делима доминантну улогу игра стил или начин приповедања. Употребом одговарајућих приповедачких техника, са добро одабраном тачком и тоном приповедања, уз перманентну свест о композиционим и структуралним законитостима, од фактографског материјала добија се штиво високе естетске вредности, чија је посебност управо у томе што се та вредност разликује – по наглашеном присуству документарног „сировог“ материјала – од оне коју нуди један „чист“ књижевни текст. Писци овакве врсте мемоара  свесни су да је – упрошћено говорећи – важније како испричати оно што се догодило, него шта се уистину догодило...