Роден: Писци клесали вајаре (Вечерње Новости, Култура, стр. 18)

ДРУЖЕЋИ се два месеца 1902. са тада већ познатим вајаром Огистом Роденом, у то време млади поета Рајнер Марија Рилке, кога данас сматрају једним од највећих песника 20. века, написао је монографију о скулптору, тачније поетску студију, која није ништа изгубила од своје актуелности. Пола века касније, писац Жан Жене позирао је вајару Алберту Ђакометију и исписао књигу за коју је Пикасо рекао да је најбоља од свих које је икада прочитао о неком уметнику. Обе књиге ових дана објавио је “Службени гласник”.
Тек када је упознао Клару Вестхоф, којом ће се убрзо и оженити, Рилке је сазнао за Родена јер је она била његова ученица. На наговор берлинског издавача да напише монографију о великом мајстору, песник је отишао у његов атеље и тако је почело свакодневно дружење двојице уметника.
- Као што је, у неку руку, Роден клесао Рилкеа, ударио темеље онога што ће Рилке створити 20 година раније са “Дуинским елегијама” и “Сонетима Орфеју”, тако је и Рилке исклесао Родена, кога нико није сагледао тако моћно, у нијансама, као што је то учинио немачки песник- каже преводилац Небојша Здравковић.
Аутор бесмртних скулптура као што су “Пољубац”, “Мислилац”, “Врата пакла”, “Грађани Калеа”, “Човек у ходу”, “Вечито пролеће” за живота је уживао у великој слави, а умро је 17. новембра 1917. Сахрањен је поред жене Розе у врту своје виле у Медону, а у саму гробницу смештен је мономентални одливак “Мислилац”. Рилке је умро десет година после Родена и сам написао епитаф за свој гроб.
“Лепота не потиче ни из чега другог до из ране, нарочите, у свакога различите, скривене или видљиве, коју свако носи у себи, коју чува и у коју се скрива кад пожели да се склони из света у привремену али дубоку самоћу. Чини ми се да Ђакометијева уметност жели да открије ту скривену рану сваког бића и сваке ствари, да их обасја”, написао је Жан Жене у књизи “Атеље Алберта Ђакометија”, коју је зналачки превео Милојко Кнежевић.
Вајар чије су плочасте скулптуре доживљене као сензација још крајем двадесетих година прошлог века, а нешто касније његова “Висећа лопта” изазвала помаму међу надреалистима, упознао је Женеа 1954. године и био опчињен његовом личношћу и пустоловним животом. Ђакомети је насликао два Женеова портрета и много цртежа који врло снажно приказују сусрет двеју изузетних личности. За то време, овај други је правио портрет портретисте, створивши драгоцен есеј о уметности и о сусрету две самоће.
Славни вајар је 1966, после чега се његов пријатељ писац посветио политичком ангажману, био на страни “црних пантера”, први Западу открио ужасе масакра на Блиском истоку, а преминуо је 1986, после дугогодишње борбе са раком грла.

РИБА И БОЖИЦА
Жене је у књизи забележио и овај дијалог који је водио са Ђакометијем:
- Кад шетам улицом и видим неку рибу из далека, и обучену. Ја видим рибу. Кад је у соби потпуно гола преда мном, видим божицу - каже вајар.
- За мене - гола жена је гола жена. То ме нимало не импресионира. Стварно сам неспособан да је видим као божицу. Али, Ваше статуе, њих видим онако како Ви видите голе рибе - одговара писац.