О новој књизи Зорана Пановића „Време шприцера“ у издању
Данграфа и Службеног гласника
Најбољи интервјуи су са Алексом Ђиласом,
Михајлом Михајловим, Мирославом Илићем, Слободаном Симићем, Југославом Влаховићем,
Гораном Јешићем. А најбољи од најбољих - Радмило Арменулић. Сувишних има двадесетак:
незанимљивих самих по себи или оних чију актуелност одавно варе мољци
Од 70 разговора збирке интервјуа „Време
шприцера“ (издавач Службени гласник и Дан граф, 2011), први је објављен априла
1998. са Љубомиром Симовићем, још док је Зоран Пановић био хонорарни сарадник Данаса,
а последњи фебруара 2009. са Вуком Јеремићем, два месеца пре него што је упао у
глодурско седло. Само три су са женама, десетак саговорника су ауторови бивши професори
са Филозофског факултета, а отприлике толико је и ужичких земљака.
Интервјуи су неформално распоређени по
радним секцијама гостију: најпре интелектуалци-побуњеници, па социолози, психијатри
и историчари, онда стрипаџије и филмаџије, следе их музичари, спортисти и писци,
и на крају бивша и садашња власт. Пановић је са њима причао по званичним канцеларијама,
приватним становима, кафанама (најчешће у Ловцу), хотелима (Метропол, Унион...),
неке је ловио по ваздуху, по планинама или на мору, еx-yу билатерала диктафону се
исповедала углавном у ЦЗКД-у код Борке, пар интервјуа је вероватно урађено писаним
путем, а један интерконтиненталном телефонском везом.
Сваки саговорник има пратећу фотографију,
а најбоља је она (бy Станислав Милојковић) на којој фаца Светислава Басаре извирује
из облака дима; то теорија ваљда зове „верним уметничким приказом стварности“, а
пракса одличним снимком. Заправо, репортерски гледано, можда је још убедљивија фотка
Радована Белог Марковић на (лајковачкој?) прузи (бy Имре Сабо).
***
О новој књизи Зорана Пановића „Време шприцера“ у издању
Данграфа и Службеног гласника
Најбољи интервјуи су са Алексом Ђиласом,
Михајлом Михајловим, Мирославом Илићем, Слободаном Симићем, Југославом Влаховићем,
Гораном Јешићем. А најбољи од најбољих - Радмило Арменулић. Сувишних има двадесетак:
незанимљивих самих по себи или оних чију актуелност одавно варе мољци
Од 70 разговора збирке интервјуа „Време
шприцера“ (издавач Службени гласник и Дан граф, 2011), први је објављен априла
1998. са Љубомиром Симовићем, још док је Зоран Пановић био хонорарни сарадник Данаса,
а последњи фебруара 2009. са Вуком Јеремићем, два месеца пре него што је упао у
глодурско седло. Само три су са женама, десетак саговорника су ауторови бивши професори
са Филозофског факултета, а отприлике толико је и ужичких земљака.
Интервјуи су неформално распоређени по
радним секцијама гостију: најпре интелектуалци-побуњеници, па социолози, психијатри
и историчари, онда стрипаџије и филмаџије, следе их музичари, спортисти и писци,
и на крају бивша и садашња власт. Пановић је са њима причао по званичним канцеларијама,
приватним становима, кафанама (најчешће у Ловцу), хотелима (Метропол, Унион...),
неке је ловио по ваздуху, по планинама или на мору, еx-yу билатерала диктафону се
исповедала углавном у ЦЗКД-у код Борке, пар интервјуа је вероватно урађено писаним
путем, а један интерконтиненталном телефонском везом.
Сваки саговорник има пратећу фотографију,
а најбоља је она (бy Станислав Милојковић) на којој фаца Светислава Басаре извирује
из облака дима; то теорија ваљда зове „верним уметничким приказом стварности“, а
пракса одличним снимком. Заправо, репортерски гледано, можда је још убедљивија фотка
Радована Белог Марковић на (лајковачкој?) прузи (бy Имре Сабо).
***
Мудри, искусни, увек љубазни и чешће скромнији
Десимир Тошић на почетку „Времена шприцера“ опомиње и кука да су историјску науку
у Србији преузели новински фељтонисти који „продају политичке и историјске бургије“.
Већ на наредној страници (мада четири године раније) Андреј Митровић каже како су
аналитичарску улогу пророка и видовњака у Србији с почетка 90-их касније преузели
„геополитичари“, људи који у домаћој пракси углавном воле да доказују како је Аристотелова
баба била Српкиња, а увођење чипованих личних карата јудеомасонска завера.
Говорећи о антисрпској медијској хистерији,
Алекса Ђилас прича да је у Америци био предавач и војним официрима, али да никада
није упознао некога тако ратоборног попут новинара. У данашњој свеопштој и суманутој
косовизацији Србије, вреди поновити Ђиласово подсећање да је изгон Срба из Хрватске
већа национална катастрофа од косовског случаја. Источног суседа августа ‘99. помиње
и Михајло Михајлов, тврдећи да су медијске слободе у Хрватској далеко мање него
у Србији (као и данас, успут речено). И да српска штампа никад раније - све до оног
Вучићевог закона - није била независна колико под Милошевићевом.
Азем Власи тврди да је Косово могло да
функционише само у Југославији, а да му је Србија претесна (ево доброг поређења
са данашњом позицијом РС у БиХ). Миљан Миљанић описује како је ‘75. у Југославији
неко раширио плач да је присуствовао Франковој сахрани у Мадриду, где је тренирао
Реал, па да је носио и венац, чак плакао. Попут Ђиласа, рушењем канона се бави и
Сергеј Трифуновић: описујући њујоршку епизоду из 2000, у којој лидерима екипе филма
„3 А.М.“ одржао напаљену лекцију из балканских 90-их, глумац каже да се осећао
„глупо и несврсисходно зато што то није мој посао“.
***
Најинформативнији текст је онај са Југославом
Влаховићем у коме се описују ранији механизми цензуре над југословенским карикатуристима.
НИН-ов илустратор прича како никада није постојала званична листа ко сме а ко не
да постане јунак неке карикатуре, али се знало како се на Тита, Партију и високе
руководиоце сме колико и не беле медведе. Док Маркс и Енгелс, рецимо, нису били
под ембаргом. Влаховић описује и судбину предратног сликара и илустратора Драгослава
Стојановића, оснивача „Ошишаног јежа“ и касније аутора чувеног Недићевог плаката
„Србијо, помози“ за солидарност према избеглицама из НДХ: због неке Стаљинове карикатуре
досољене са мало колегијалне зависти, 1945. је стрељан.
О изузетном и исцрпном исповедном интервјуу
Радмила Арменулића у коме децембра 2002. прогнозира светлу будућност „оном малом
Новаку Ђоковићу“, сада ни речи. Читајте у књизи.
Неке од најбољих мисли „Времена шприцера“
потписује сâм Пановић: зашто се људска права код нас тумаче као антинародна урота;
како то да се Београд у остатку Србије неретко доживљава стерилним и паразитским;
парадокс је то што се Азем Власи данас у Србији доима као лик из боље прошлости.
А музичку мисију Жикице-господина-Шејна-Симића величанствено и суштински прецизно
пореди за лутањима и потрагама легендарног Пратовог капетана коме Циганка прориче:
„Корто, то што тражиш - не постоји“.
***
Ипак, опсесивну атмосферу „Времена шприцера“
најјаче граде кратки Пановићеви атрактивни пасажи пред сваки интервју: поклоњена
лубеница Љубомору Симовићу у његовој викендици на Јеловој гори; полемика са Сретеном
Вујовићем о дилеми његушки или златиборски пршут, лоза или шљива; теферич са Миланом
Панићем у Игалу, Галеници и у његовом приватном млазњаку у коме је интервјуер видео
најлепшу стјуардесу икада; брејнсторминг са Војином Димитријевићем о Бебином интервјуу
у „Статусу“; роштиљофилија Михајла Михајлова; академска строгоћа стана Загорке Голубовић;
дијалог о АЦ/ДЦ са Душаном Батаковићем; инсистирање Мирка Илића да се његове речи
доследно пренесу на српско-хрватском језиком (што Пановић неколико страница после
крши екавизирајући Здравка Чолића и Сеју Сексона); легенда о старом ужичком пријатељству
између Фиоле и Антаре (Радомира Антића); јагњетина испод сача и виски које је газда
Чубуре сервирао у част интервјуа са Миљаном; завичајне веза које је Пановић потегао
да би дошао до Жељка Обрадовића у Кићановићевом хотелу на Златибору; виски-агитација
Радована Белог Марковића; одбијање Драгана Ђиласа да га сними фотограф јер би радије
да му се објави пробрана фотошопирана фотка из његове колекција; колегијална солидарност
Радмиле Станковић да му намести интервју са Андрејем Козиревљевим; непосредност
Вука Јеремовића у „Ловцу“; колачи са већ болесним Владаном Батићем у „Москви“...
Ту се, очигледно по сећању, дочаравају
околности „иза сцене“ у којима је обављен неки разговор и у којима до изражаја долази
ауторов (на ово обратити пажњу!) дар за нијансу геста. Штета што нису обимнији и
што се прекидају кад је најслађе: Пановић није играч тзв. објективног (у објективном
преводу: информативног и тупог чињеничног) новинарства у коме скоро све постаје
беживотно и лишено страсти, скоро све подједнако важно и подједнако неважно, без
сока и соли. Тако да добро зна колико писач његовог ранга греши када се прилагођава
потребама сиве масе.
То показује у уводу за интервју са инђијским
предузимачем Гораном Јешићем, у коме недугим описом градоначелниковог састанка са
локалним комуналцима и његовим фудбал-рокенрол-позоришнима опсесијама у два пасуса
ефектније дочарава Јешићев карактер него овај у остатку интервјуа.
***
Попут аутобиогафије Раде (не Радета, ни
Рада) Шербеџије пре неку годину, „Време шприцера“ би више добило изостављањем неких
својих делова него што је добило њиховим објављивањем.
Рецимо, интервју са Беби Дол је објављен
2008. и знамо чиме се у међувремену бавила „икона урбаног Београда“: друговала са
крипто фигурама попут Бокија 13 или МЦ Стојана; ушла у врзино коло булеварских наслова
„Беби пије као смук“, „Беби Дол смрди“, „Немања повраћао због Беби Дол“. Наравно,
Пановић с тим нема ништа, али то јесу били аргументи да „Шприцер“ са онако интонираним
разговором прође без ње: интервју пун сугестивних и промашених питања о... хм...
њеној личној и музичкој принципијелности и интегритету урбаности. Успут, у уводу
интервјуа пише да је „Џубокс“ песмом 1980. године прогласио њеног „Мустафу“. А није.
Онај ко познаје Пановића, зна и за његову
фину и драгоцену нарав приповедања и полемисања у приватним разговорима. Штета што
у књизи тај таленат не показује превише: чешће него што би се то од његовог карактера
пучког трибуна очекивало, питања су оптерећена академским фразама и тешко разумљивим
метафорама. Рецимо, описујући Цанета који новинара и фоторепортера у некој зрењанинској
посластичарници провоцира питањем има ли бозе у Београду, Пановић констатује да
Цане „делује прилично контеплативно“.
***
Добар интервју чини полемика, супротстављање,
провоцирање - све у потрази за најбољим одговором, за динамиком и непредвидивошћу.
Попут, рецимо, интервјуа са Мирком Илићем. Међутим, Пановићев са својим саговорницима
не полемише, што изостаје ни онда када не би смело.
На пример, када Зоран Лилић прича како
је СПС после септембарских избора 2000. „кренуо путем деструкције“, наш новинар
га не прекида конструктивним питањем „wхат тхе фуцк!?“ и не даје прилику Лилићу
да конструктивно објасни домете свих оних СПС-овских конструкција из конструктивних
90-их. Уместо тога, у његовој иначе чудној повременој пракси повременог изједначавања
опозиције и власти, 90-их и 2000-их (села и града, Београда и остатка Србије, мејнстрима
и маргине, Шабана Ш. и Шабана Б...), Пановић овом осведоченом теоретичару политичких
система набацује лопту за волеј. Пита га шта он лично подразумева под „овде прилично
флуидним и конфузним појмом левица“. А изворни социјалдемократа Лилић - зар би он
другачије? - подсећа на тужну судбину радничке класе која под злим ДОС-ом маја
2003. грца од глади и незапослености.
Слично је када Небојша Павковић маја
2002. демантује да постоји сукоб између Ђинђићевог и Коштуничиног кабинета и да
је то само новинарско претеривање („лично сматрам да је овакав приступ у медијима
веома штетан и опасан по друштво“). Пановић опет ћути.
Нем је и када психијатар и апострофичар
Слободан Симић (иначе, власник антологијске реченице: „Рођен сам у Србији, од тога
ћу и да умрем“) тврди како је Форманов „Лет изнад кукавичијег гнезда“ медвеђа услуга
светској психијатрији јер се ради о „исфолираном филму“ који не разуме, рецимо,
оправданост електрошокова у лечењу. Иако, нема спора, Пановић сто посто зна да
„Лет...“ није филм о напаћеним душама и њиховом лечењу, него о систему на власти
и (не)могућностима појединца.
Аутор: Горан Тарлаћ
