ПРОШЛО је равно тридесет година од снимања „Ко то тамо пева“, најбољег послератног
југословенског филма
ПРОШЛО је равно тридесет година од снимања „Ко то тамо пева“, најбољег послератног
југословенског филма по резултату анкете Академије за филмску уметност и науку из
1996. Али, редитељ Слободан Шијан данас каже да са скепсом размишља о могућности
да настави да се бави филмом у Србији.
Аутор легендарних „Маратонаца“, „Давитеља“, па филма симптоматичног наслова „Како
сам систематски уништен од идиота“, цени да је снимање филма сада прилично увезано
са блиским везама са политичким структурама, министарством културе или глумцима
који су власници продуцентских кућа.
Ипак, обезбедио је права за екранизацију романа „Скривена камера“ Зорана Живковића,
па ће пробати да нешто од тога склопи уколико добије „неку финансијску подршку,
негде“.
Српску уметничку сцену 2009. Шијан је обележио ликовним радовима у салону МСУ, под
именом „Слободан Шијан/Око филма“, изложбом коју је Друштво историчара Србије прогласило
за изложбу године. Ових дана актуелна је његова књига „Филмски летак 1976-1979.
(и коментари)“ коју је у луксузном издању објавио „Службени гласник“. У књижари-галерији
„Гласника“, до краја месеца биће постављена и изложба тих Шијанових младалачких
летака. А, реч је о његовим колажима и мини есејима о редитељима и филмовима које
је волео и манијачки гледао; ту су оригиналне посвете класицима америчког филма
Форду, Хоксу, Хичкоку, затим Бресону, па ауторима филмова Б продукције; сада носталгичне
листе најбољих филмова који су се приказивали током седамдесетих у београдским биоскопима;
текстови о пријатељима и међународном филмском братству... У најкраћем, Шијан је
записивао и визуелизовао свој доживљај филма.
* Шта је преломило да после сликарства упишете режију?
- Чуо сам да ће класу те године примати наш познати редитељ Живојин Павловић, и
онда сам рекао себи: Ако ме случајно приме, а то уопште нисам очекивао, јер се за
режију пријавило 300 људи, онда бих од њега можда и могао нешто да научим. Примљено
је нас четворо и дошао сам код Жике, коме смо били прва генерација и једина као
професору режије на том факултету, јер су га после три године сменили.
* Размишљали сте и о стрип каријери?
- Мој добар пријатељ Коста Бунушевац, који је био изузетан цртач, лепо ми је објаснио
проблематику стрипа. Рекао је: „Знаш шта, јако је тешко нацртати исто лице из разних
углова, а да се препозна.“ Закључио сам да нисам врста цртача за стрип и приклонио
сам се филму, јер ми се чинило да је то доста демократична уметност. У то време
биоскопска улазница била је јефтинија од шољице кафе која је била нешто најјефтиније
што си могао да купиш. Значи свакоме је било доступно - плати ту јефтину улазницу
и може да конзумира твој рад.
* У овој књизи наилазимо на реченицу да се људски род дели на оне који су видели
одређене филмове и на оне који их нису гледали.
- Време у ком сам ја конзумирао филм било је време у ком си буквално морао да обављаш
„Ходање за филмом“ (наслов књиге Вернера Херцога). Ниси могао да видиш неке филмове,
а да физички не превалиш некакву километражу и да чак одеш у друге земље у потрази
за њима. Данас када студенту споменем неки филм он каже: „’Оћете да вам га нарежем?“
Значи све је на дохват руке и та лакоћа доступности неких наслова ствара сасвим
другу ситуацију где је и обавеза гледања мања.
* Да ли су биоскопи стварно прошлост?
- Идеја одласка у биоскоп се доста изгубила код нас, говорим о Србији и Београду,
и врло често људи падају у замку да то уопштавају говорећи да је тако свугде. Међутим
није тако свугде, живео сам у Лос Анђелесу, људи и даље иду у биоскоп, то је и даље
добар провод, и даље је трећа или четврта најјача индустрија у САД. Друго - данас
ви можете код нас да видите током дана на разним телевизијама и до двадесетак филмова.
Што би неко ишао у неки лош биоскоп?
А да не говоримо о пиратерији и шест филмова за 150 динара.
* А, ваши кључни филмови из младости су...
- „Авантура“ Микеланђела Антонионија, који ми је био откриће савременог филма на
прави начин, тако да сам прешао из оног клинца који иде у биоскоп у некога ко почиње
да схвата да ту гледа неке значајне уметничке вредности. На плану домаћег филма
то је био „Три“ Саше Петровића. Сећам се да је то био први домаћи филм који ми се
заиста допао и узбудио ме, иако се уклапао у жанр домаћег ратног филма, али био
је нешто сасвим друго по приступу.
* Како је „црни талас“ утицао на вас?
- Када се појавио нисмо га ни доживљавали као „црни талас“ него једноставно као
нови југословенски и српски филм, као свежи талас. То је био један покрет који је
на крилима француског новог таласа захватио многе светске кинематографије. Мислим
да је у том тренутку био и нешто најзанимљивије у Европи. Много је значио за моје
опредељење да покушам да се бавим филмом, јер до тада нисам превише ценио домаћи
филм.
* Књига нас подсећа да свежина није дуго трајала.
- Модерни филм је заустављен и сасечен у корену за шта је искоришћен као повод филм
Лазара Стојановића „Пластични Исус“. Један од ретких, а можда и јединствен случај
у свету да је студент за дипломски филм који није ни приказан, осуђен на три године
робије које је и издржао. Онда су уследиле разне политичке комисије и чистке на
факултету, избачен је Саша Петровић, Живојин Павловић био деградиран на ниво референта
за учила.
* Како је он то поднео?
- Дали су му једну канцеларијицу и он је ту вредно радио. Сећам се када ми је рекао:
„Ове будале ме плаћају да седим и пишем своје романе“. Тада је постао писац, а они
су мислили да ће он увређен дати отказ. Онда су га после провалили, па су почели
да му дају неке задатке не би ли га тиме отерали. Кад је направљен нови факултет
на Новом Београду (раније је био у Улици Вука Караџића) дали су му задатак да декорише
ту зграду. А, пошто је он све радио темељно, то је јако добро урадио и данас још
увек стоје по зидовима те његове илустрације старих гравира које се баве филмовима
и фотографијом.
* Сећате ли се тих фамозних комисија за процену подобности студентских филмова?
- Током пројекција наших филмова, комисија је седела иза нас, а ми смо приказивали
филм на неком монтажном столу који је пројектовао на зид слику. И тако, кад неко
опсује у филму, крену да шкљоцају оловке, сви нешто записују. Била је то прилично
хистерична атмосфера међу професорима пре свега, јер су били доведени у ситуацију:
да учествују у харанги на студенте и професоре који нису хтели да се прилагоде или
да одлете с факултета. Сећам се једног професора који није хтео ни да потпише индекс,
говорио је: „Ја више ништа не потписујем“, јер је био у комисији која је претходно
потписала десетку Лазару Стојановићу и онда је „пролупао“. Данас разумем те људе,
онда ме је то ужасно револтирало.
* Које су данашње филмске препреке?
- На Западу, а сада и код нас, то је увек био комерцијални аспект - кажу није комерцијално
и тиме си отписан. Тако сам ја имао ситуацију када су Уметничка већа (организације
унутар сваке продуцентске куће која је контролисала шта ће да се сними), дискутовала
о пројекту „Ко то тамо пева“. Један од главних људи у том телу тада је само рекао:
„То неће бити довољно комерцијално! У време кад се снима „Дошло доба да се љубав
проба“ ми снимамо неки некомерцијални филм“. А после је исти тај наследио то предузеће
и живео од тог мог филма.
КАКО ПРОПАСТИ?
* ШТА значи порука из књиге: „Пропасти у српском филму заправо значи бити дубоко
у праву“?
- То је мој кредо, не мора да буде апсолутно правило. Али ако узмете нека значајна
имена у српском филму, углавном су то људи који су наилазили на приличне проблеме
у реализацији својих пројеката, бар они људи чије филмове ја ценим: Макавејев, Живојин
Павловић, Јоца Јовановић, Лазар Стојановић, Жилник, Саша Петровић. Већинско мишљење
које се формира у нашој чаршији није мерило за квалитет.
ПРОДУЖЕН ЖИВОТ
* ШТА су људи највише волели у вашим филмовима?
- Врста питкости коју сам успео да уградим у њих је оно што је људе придобило. То
су били филмови у којима је могло да се ужива као у неком иностраном филму - одеш
у биоскоп и одушевиш се, а ипак је наш филм, изађеш са неким добрим осећањем после
тога. Та врста одушевљења пратила ме је и касније са појавом ВХС. Моји филмови су
у ствари имали један продужен живот кроз видео и сада ДВД. Чак су можда најбољу
рецепцију и доживели у периоду од појаве ВХС, показало се да спадају у ону групу
филмова који могу да се изгледавају поново и поново...
