Службени гласник представио нову књигу Видосава Стевановића (Данас, Култура, Стр. 20 )

Херојска самоћа писца

Београд - Видосав Стевановић, аутор двадесетак романа, збирки поезије и политичких списа, дисидент у режиму деведесетих и добитник бројних књижевних награда попут НИН-ове за кратке приче 1985. и награде „Иво Андрић“, говорио је јуче у књижари Службени гласник о својој новој књизи „Дневник самоће“.
Збирка текстова насталих у периоду од 1988. до 1993. бележи феномене, портретише савременике-виновнике и исказује вредносне судове, будући да је аутор сведок превирања у старој Југославији и политички егзилант од 1991.
- Дневничка форма необична је чак и мени, али ради се о животу у међувремену. Мислећи да живимо у чекању краја диктатуре и цензуре, дочекали смо полудемократију у којој нас је снашао хаос, насиље и једноумље. Милошевићево време је оно у којем су демократе очекивале промене, четници опрост због сарадње са Немцима, монархисти повратак краља, а партизани повратак тврдом комунизму. Интелектуалци су остали без свог дара, попут Добрице Ћосића, даровитог писца који је своју прозу подредио политици. То је као када рибу коју извадите из воде: она живи, али тешко и кратко. Тако и писац тек у језику истински живи - рекао је Стевановић на јучерашњој промоцији.
Уместо „глатком београдском речнику са сто речи и загађеним изворима језика“, Стевановић је остао веран богатству српског речника и усудио се да самовољним иступањем испред хора истогласја, јасно проговори. Посматрао је судбину Источног света који није отишао ка демократији. Као негдашњи Просветин и Бигзов издавач, сведок је пропадања ове делатности.
Према речима издавача Петра Арбутине, показао је да се може избећи извесност историје и политичке моде како би се пласирале интелектуалне идеје. За ту врсту проговарања, неминовна је самовољна, херојска самоћа коју околина не прашта.
- Трагање за истином није само сведочанство времена, већ мисија онога који се одважио да измештањем прозбори из своје интелектуалне самоће. Како је рекао Сиоран: „Истински усамљено биће није оно које су напустили људи, већ оно које, окружено људима, пати.“ Књига прати релативно кратак период у коме је концентрована траума од друштвеног зла - рекао је Арбутина.

Човек без облика
Стевановић описује Слободана Милошевића као човека без јасних карактерних и идеолошких контура, фоторобота у којег су сви уписивали своје жеље. Каже да су управо ондашњи интелектуалци подржали најгорег политичара као најбољег, и то из финансијских разлога, јер се интелектуална елита у свим временима ретко издржавала бавећи се својим пословима. Други разлог је егзалтираност хорског иступања, чак и када је диригент без слуха. Последњи и можда најјачи аргумент је, наравно, страх.

Аутор: А. Малушев