Недавно је један наш познати песник, приликом представљања своје нове
књиге, казао како у књижари није могао да пронађе преводе Јејтса, Т. С. Елиота,
Рилкеа. Да ли се данас исплати преводити класике, имају ли људи стрпљења да им
се враћају после средњошколских обавезних програма, лектире или се у просеку
чешће одлучују за савремене бестселере, разговарамо са Александром Манчић,
једним од наших најзначајнијих преводилаца, аутором још једне нове књиге о
проблемима превођења „Моје тело није обмана маште, Сервантесове вештице”
(Службени гласник”).
Ова књига настајала је као дневник запажања у току превођења последњег
Сервантесовог романа „Персил и Сигисмунда”(Рад, Београд, 2008). Као дневник
који комуницира са Сервантесовим временом, и у идејни делокруг позива све
мислиоце и писце који са Сервантесом могу да дођу у везу на основу свога
стваралаштва.
Има ту занимљивих прича о Ђордану Бруну, Бокачу, Дантеу, Сервантесу у
Италији, кога су још звали и „шпански Бокачо”, маштању о томе да су се
Сервантес и Шекспир могли срести, а ауторкине асоцијације слободно се крећу чак
и до наше Ксеније Атанасијевић и Станислава Винавера. У књизи „Моје тело није
обмана маште” указује се слика Ђордана Бруна који је осуђен као јеретик изговорио
реченицу: „Можда ви, моје судије , изговарате ову осуду против мене у већем
страху него што је ја примам.” Затим у овом свестраном дневнику видимо и
Дантеа, који је у својој „Комедији” предочио свест и подсвест времена и културе
којима је припадао, Бокача, који нам је оставио у традицију да читамо Дантеа,
као и Сервантеса, који је „толерантан у веку нетрпељивости и инквизиције, и
кога најпре занима човек, као личност и као тип”.
– Најзабавније је то што се и Сервантес, и Данте, и Шекспир, и Ариосто, могу
читати и без икаквих објашњења и фуснота, читалац се може препуштати разним
врстама читања, стварати сопствена дословна или алегоријска тумачења. Наслов
моје књиге је цитат из Сервантесовог романа. Мени се та реченица учинила као
наслов који би на своју књигу могла ставити и нека честита ауторка женског
писма с почетка двадесет првог века. Међутим, постављам и питање о томе да ли
ће ме читање неке књиге, осим што ће ми открити ствари које нисам знала, и
лично дирнути? Овом књигом хтела сам да понудим нешто другачије него што су
класичне научне књиге о класичним ауторима, да унесем и свој живот у своје
читање Сервантеса, онако како сам осетила да он уноси свој живот у мој.
„Чепркајући” по веома познатим и цењеним биографијама Сервантесовим проналазила
сам детаље који су остали у засенку, извлачила их и стављала један поред
другог, испитивала могућности..., каже за наш лист Александра Манчић која,
иначе, преводи са шпанског, италијанског, француског и енглеског. Превела је
близу шездесет књига, и роман Мигела де Сервантеса „Дон Кихоте од Манче (Рад,
Београд, 2005), као и дела Цветана Тодорова, Борхеса, Терезе из Авиле, Поа,
Бокача, Мигела де Унамуна, Ернеста Сабата, Хосеа Ортеге и Гасета, Кеведа и
других.
На трибинама међународног Београдског сајма књига често се могу чути
примедбе о томе да су бестселери однели превагу над књигама из области
хуманистичких наука, уметничким монографијама, па и класицима светске
књижевности. Да ли и нашим књижарама недостају књиге класика светске
књижевности, како је то у иностранству?
– Најлепше што наше доба интернета и масовних комуникација пружа јесте
огромно проширење могућности избора. Ако се тај избор ограничава наводним
„тржишним” разлозима, онда би се то чак могло назвати својеврсним видом
цензуре... У шпанске, француске, италијанске књижаре читалац може ући спокојно,
сигуран да ће у свако доба наћи неко издање и светских и домаћих класика. Није
проблем у томе чега све у књижарама има, проблем настаје ако нечега нема,
примећује Александра Манчић.
У разговору са врсним преводиоцем, чији је посао на неки начин и
„амбасадорски”, и који носи могућност представљања сопствене културе у
иностранству, поставља се питање како се бринути о превођењу српске књижевности
на најбољи начин.
– Ако заиста желимо да бринемо о превођењу српске књижевности у
иностранству, онда нам сопствена књижевност мора бити приступачна и доступна, и
то стално. Добро знам шта за мене као преводиоца значи могућност да у шпанској
књижари набавим класичне ауторе, да откривам мање познате писце, зато што су
њихове књиге штампане, зато што су ми ваљане и поуздане информације о књигама и
ауторима доступне и на интернету. Највише ћемо учинити на промовисању сопствене
књижевности ако страним славистима понудимо најширу могућност избора – мишљења
је Александра Манчић.
Класици су, пак, важни и због универзалности идеја, темељних вредности
свакога доба. Ипак, „Сервантес није писац који ће некажњено дозволити да га
читамо немарно и без удубљивања”, каже Манчић у једном делу своје књиге „Моје
тело није обмана маште”.
– Ко хоће да разуме данашњи свет, исплати му се ако уме да разазна где се
на мапи света налази он лично. А да би човек то знао, мора знати ко су и где су
други око њега, и како је свако од нас до свога места дошао. Све то имала сам
на уму када сам писала ову књигу о Сервантесу. Као преводилац, научила сам да
морам прочитати много „узгредних” текстова, много „фуснота”, обавестити се о
многим стварима које, када се све сабере, нећу употребити непосредно у тексту
превода, или ћу прочитати странице и странице зато да бих превела једну једину
реч... са неизвесним исходом. Такво читање учи одређеној врсти стрпљења, за
које се потом испоставља да доноси награду кроз уживање у читању из „ученог
незнања”. Говорим о читаоцу који треба да буде спреман да и Сервантесу приступа
полако, у више наврата, препуштајући се његовом времену.
Марина Вулићевић
