Wannabe интервју: Радоман Кањевац (WANNABE MAGAZINE)

У књизи “Човек у сенци” налазе се ауторова размишљања и записи под насловима “О времену”, “О људима”, “О народу”, “О наградама”, “О књижевности”, “О критичарима”, као и његове рефлексије о многим другим темама. Радоман Кањевац био је главни и одговорни уредник студентског радио програма “Индекс 202″, уредник и водитељ емисија “Продор”, “Нико као ја” и “То је само рокенрол” на програмима Радио Београда, и главни и одговорни уредник “ОК” канала, прве независне телевизије у Србији.

Широј рокерској популацији познат је као писац стихова најпознатијих хитова групе “Галија”. Након сарадње са Галијом објавио је неколико књига песама, које су изазвале изузетно интересовање критике и читалачке публике.  Искористили смо његово гостовање у Врању за разговор о  новој књизи и неким другим темама.

WANNABE MAGAZINE: Књижевни критичар Петар Арбутина написао је да ако одлучите да пишете књигу фрагмената, морате да схватите да оно што пишете је “један продужени крак свести о томе да живимо у једном свету који је потпуно атомизиран, где целина више не постоји, где управо фрагменти говоре много више о целини него целина сама.“ Како сте писали  “Човека у сенци“?

РАДОМАН КАЊЕВАЦ: Сваки песник, осим песама, пише и нешто друго. Постоје у његовом животу моменти кад би записао нешто кратко, што није песма, неки утисак, мисао или белешку. Ти записи су, по правилу, непретенциозни, без икакаве идеје да једног дана представљају неку целину. Тако сам и ја, у предасима између песама, годинама у својим нотесима бележио неке своје утиске и размишљања. У једном тренутку учинило ми се да ти фрагменти, у овом времену које се читаво састоји из фрагмената и малих, кратких форми, не би изгледали лоше као целина. Тако је настала  књига “Човек у сенци”.  У њој се налазе белешке и записи писани у дугом распону од двадесет година, од самог почетка деведесетих до 2009. године. Писао сам ту књигу, дакле, доста дуго, а то што је она танка значи да сам покушао да будем строг приликом избора онога што ће бити објављено и да сам желео да имам књигу која и формом и садржином одговара овом времену. Мислим да је време дебелих књига прошло.

Ово је ваша прва књига у прози. Шта вас је определило да је напишете?

На ово питање сам, на неки начин, већ одговорио. Писао сам те белешке без идеје да их објавим по сваку цену. То је можда разлог што је ова књига, у неком смислу, интимнија и више лична од неких мојих књига песама. Не бих рекао да је ово књига у прози, то су ипак записи једног песника, најпре би се могло рећи да су то лирски, аутопоетички записи једног песника. Занимљиво је да су овакве књиге у нашој књижевности писали углавном песници, од Андрића, чији су “Знакови поред пута” можда најпознатија књига из овог жанра, па све до Дучића или Душка Радовића. Ова књига помало подсећа на сваку од тих књига, али се ипак и доста разликује, онолико колико се разликује не само аутор него и ово време од времена у којем су те књиге настајале.

Колико сте успели да се одмакнете од поезије пишући ово дело?

У овој књизи сам се одмарао од поезије. Ја сам на том одмору заиста уживао. Надам се да ће уживати и читаоци. Једна мала доза поезије је ту ипак присутна јер песник, и ако би то желео, не може да побегне од себе, као што ни добра књига, чак и ако би писац желео, не може да побегне од свог аутора. Можда се у овој књизи налази више мене него у било којој мојој књизи песама. Онај ко заиста хоће мене да упозна боље је да прочита ову књигу него да ме упозна лично јер бих, у том личном упознавању, можда могао и да га разочарам. Један стари чика је давно рекао: „писца је најбоље не познавати“.

У књизи “Човек у сенци” пишете о људима. “Ретки су људи чији се укус мењао са временом. Онај ко вас је некад волео волеће вас поново, а онај ко вас није волео, никад вас неће ни волети.” У чему је истина?

И на то питање сам, на неки начин, одговорио у књизи. “Лаж се обично налази у народу, а истина у појединцу. У лаж се верује колективно, а истине се плаши свако појединачно”. Истина је увек у човеку, у појединцу, истина никад није на телевизији, у новинама или на интернету. Истина човеку није ни неопходна да би се добро осећао. Понекад је нека лепа лаж оно што човека чини срећним и одржава у животу.

Пишете и о народу: “Пораз је оно што нас је увек чинило јакима, победа нас никад није посебно инспирисала. И тај наш чувени инат, то наше најчешће погонско гориво, стимулисан је поразима.” Хоће ли се у том погледу нешто променити?

Тај текст писан је у пролеће 1996. године. Учинило ми се да у време тадашњег националистичког заноса и патетичне еуфорије треба написати један текст који ће бити критичан према народу и у исто време отрежњујући на неки начин. Јер, као што сам рекао на почетку тог текста, “нико не може са сигурношћу тврдити да је више део света него сопственог народа и зато би свако према сопственом народу морао да буде критичан барем онолико колико је критичан према свету. Једино би према себи човек морао да буде више критичан него према свом народу”. Ја сам у књизи писао и о неким нашим добрим особинама које, као и ове лоше, не ценимо довољно и не увиђамо на прави начин. Менталитет једног народа је нешто што се гради вековима и није га могуће мењати тек тако. На наше најважније особине, оно што нас истински одређује, више су утицале историјске околности него наша слободна воља, тако да се нешто у нашем менталитету можда може променити кад се у суштинском смислу промене околности у којима живимо, мада се мени чини да је у нашем менталитету најбоље то што смо истинољубиви и спремни да мирно поднесемо критику на сопствени рачун ако у њој има и зрно истине.

С обзиром да сте били главни и одговорни уредник прве независне телевизије у Београду и Студентског радио програма Индекс 202, нису изостали ни фрагменти о новинарству као професији?

Неки новинари, моји пријатељи, замерили су ми што сам у књизи написао да је добар новинар “онај из чијег текста не морате сазнати његово политичко уверење”. Ја, међутим, данас, као и онда кад сам радио у неким редакцијама, заиста мислим да је посао новинара да оцењује и буде посматрач, а не учесник у политичком животу, нити мислим да новинар има право да сопственим политичким ставовима замара своје читаоце, гледаоце или слушаоце. Саговорник је ту да саоштава своје мишљење и ставове, а новинар је ту да изабере саговорника и поставља паметна питања. Код нас, међутим, постоје новинари који се свађају са својим гостима, расправљају, деле лекције као да гледалац не уме сам да закључи да ли је нешто од онога што је рекао његов саговорник тачно или није.

У вашим  “аутопоетицким микроесејима”, како их је Арбутина назвао, огледа се и ваш лик.  Да ли сте на свом примеру схватања света и појава хтели да публика  чита између редова?

Читалац увек чита између редова, чак и онда кад мислите да нема ништа између редова, да сте написали све што сте имали да кажете.

Рок критичар Пеца Поповић написао је да је књига “Човек у сенци”, нека врста “Знакова поред пута” за рокенрол генерације. Да ли бисте нам описали ту генерацију?

Па и то сам, на неки начин, написао у књизи: “Ако треба да бирам измедју разних припадништава на која сам био осудјен изабрао бих припадништво својој генерацији, оној генерацији која је расла уз рокенрол и до дана данашњег делила судбину ове музике. Баш као што рокенрол још увек сматрају музиком за младе, иако су његови протагонисти одавно почели да умиру, тако је и моја генерација осудјена на проклетство да буде вечно млада и да никад не буде схваћена озбиљно. То нас је увек осудјивало на отпор и неприпадање – наше најузвишеније особине”.

Такође, у критици Пеце Поповића стоји: “На сложено питање ко је и када песник, случај Радомана Кањевца је једноставан: ваља бити талентован и етичан.” Колико сте веровали таленту, а колико стицају околности када је “Човек у сенци у питању” ?

Ако би човек, пишући књигу, стално мислио на свој таленат, та књига не би личила ни на шта. Сваки успех је, без обзира на таленат, у неком смислу производ стицаја околности. У извесном смислу сваки запис у овој књизи је резултат стицаја околности, јер је заиста потребан стицај околности па да човек прекине неки свој посао, размишљање или путовање, узме оловку и почне да пише у своју бележницу нешто за шта се може испоставити да је ноторна глупост.

У којим је све градовима  промовисана књига “Човек у сенци”?

Имали смо већ промоције у Београду, Суботици, Нишу, Косјерићу, Лакташима, сад сам био у Врању, у јулу идем у Зајечар, Књажевац, Сјеницу и неке друге градове. Најдража ми је промоција у Београду јер су тамо, на Коларцу, говорили Петар Живадиновић, Пеца Поповић и професори Александар Јерков и Зоран Пауновић – људи које веома ценим и сматрам, не само великим ауторитетима, него и најбољим познаваоцима овога што ја пишем. Наравно, подједнако се добро осећам и на овим промоцијама ван Београда. Ја волим да путујем и свеједно ми је где путујем, подједнако уживам у путовању колико и у промоцијама. Не знам колико се моји читаоци радују сусрету са мном, али ја се најискреније радујем сваком сусрету са њима.

Последњих година су честа и Ваша гостовања у иностранству. Какве утиске доносите са тих иностраних промоција?

Из различитих градова носим различите утиске. Пошто, као и већина наших писаца, у иностранству представљам књиге на српском језику и посетиоци на мојим књижевним вечерима су углавном наши људи. За разлику од Париза у коме је на књижевној вечери била одабрана старија културна публика, у Мадриду је била пуна сала неких младих људи, јер су су сви наши људи у Шпанији углавном млади. У Темишвару сам имао књижевно вече у кући у којој је Милош Црњански ишао у основну школу, што је само по себи довољно да памтим то вече за цео живот. На Данима српске културе у Истарском народном казалишту у Пули, поводом годишњице Нобелове награде, говорио сам беседу о Иви Андрићу, али је за мене занимљивији од те Свечане академије био разговор о Андрићу са матурантима пулске гимназије, на коме сам се, захваљујући љубазним домаћинима и љубопитљивим матурантима, осећао као у било којој београдској гимназији.

Најављујете Скопље као следеће одредиште. Када ће вас  бројна публика  видети у овој престоници?

Мој издавач и ја планирамо на јесен да представимо ову књигу не само у Скопљу, него и у другим нашим југоисточно европским/западнобалканским регионалним центрима. Мислим да ћемо у Скопље путовати у септембру или октобру.