Представљена књига СЕЋАЊЕ И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ – (П)ОГЛЕДИ

О књизи су говорили ауторка историчарка и књижевница Данијела Јовановић и уредница Гордана Милосављевић Стојановић. Проф. др Љубодраг Димић, оправдано одсутан, послао је своју рецензију: „Књига Сећање и Други светски рат – (П)огледи Данијеле Јовановић може се одредити као историјска есејистика будући да је уобличенa у књижевну форму уз ослонац и позивање на историјске податке и изворе. Управо то je чини пријемчивoм широј читалачкој публици, а не искључиво стручном кругу. У „Уводним напоменама“ ауторка нас подсећа на то да се свако од нас сусрео са сазнањем о крхкости сопственог памћења и несталности својих сећања на сопствену прошлост, као и са свешћу о томе да понекад намерно мењамо слике из своје прошлости, да их „дотерујемо тако да изгледају лепше у нашим, а неретко и у туђим очима. Ауторка потом каже да је књига отуд потекла, да је кренула од појединачног и личног и стигла до општег/колективног памћења, сећања, заборава, као и знања. Рад је у многим сегментима сазнајно нов, будући да је ауторка користила веома разноврсну грађу, не бежећи ни од књижевних радова, што није уобичајено за домаћу историографију, а што је веома освежавајуће. Тема је постављена на веома широку основу, што би, у већини случајева, обичном читаоцу отежало праћење текста. Ипак, то овде није случај, јер рад поседује одличну историјску вертикалу. Важно је истаћи и да је текст искрен и да управо искреношћу позива читаоца на даља промишљања“– истакао је проф. др Љубодраг Димић, додајући и то да се у последњем поглављу књиге ауторка бавила сећањем на рат у Југославији и Србији, као и инструментима које је држава, односно партија, користила у установљавању своје политике сећања, а тиме и изградњи новог Југословена, ратника-хероја, а потом радника-хероја и очувања братства и јединства. 

Уредница Гордана Милосављевић Стојановић указала је на богату библиографију и цитатност у овом делу, укључујући не само историјске чињенице већ и књижевна и филозофска дела, размишљајући аристотеловски о ономе што се догодило и што се могло десити. Тако се историјска слика шири не само на чињенично и уметничко виђење стварности већ и на личне историје, кроз мемоарска и дневничка дела, где и дигресије постају значајни извори сазнања, а гласила и одређени медији обликују памћење. 

Ауторка Данијела Јовановић нагласила је да је ова књига једно лично путовање, покушај да себи разјасни механизме памћења, сећања и знања, а на крају и заборава, самим тим и сопственог идентитета, који је, ма колико се опирали томе, део колективног и несвесног. Она је наговестила и то да се други део књиге бави тиме како памтимо Други светски рат, а заправо се кроз свако поглавље ове књиге протеже овај рат. „Вероватно је то и најснажнији мотив који лежи иза настанка ове књиге– онај који нас тера на то да заронимо у дубину теме, без обзира на њен мрак. Историчари се углавном баве оним што се одиграва на површини, сви знамо поделу на узроке и поводе, мене је пак интересовало оно још дубље. Као када кувамо супу, скидамо масноћу и нечистоће са површине да би супа била бистра, то сам и ја покушала, да склоним све те општепознате узроке и поводе и дођем до стварног покретача историјских процеса– а то је човек. Дакле, шта је човек, шта њега покреће и каква је деструктивна снага која постоји у њему и која га нагони на то да почини зверства у рату. И какав нам одговор на то питање нуде различите друштвене теорије, научне дисциплине и уметност. Каква је историја насиља“, запазила је Данијела Јовановић, напомињући да је последње поглавље, о сећању на рат у Југославији и Србији, најближе историографији.