Препорука секретара Редакције, Радмиле Борић

Зашто баш ову књигу: одговор је у самом наслову књиге, и на крају овог приказа. 

Свако има своју Јелену, инспирацију, стварну или нестварну, звезду водиљу. Да ли је стварно постојала или је измаштана? Питамо се ко је била Јелена којој је Иво Андрић посветио своју причу „Јелена, жена које нема“. За проналажење одговора на то питање, али и многих других о Иви Андрићу и његовом животу и делу, најбољи водич нам је управо ова књига проф. др Силвије Новак Бајцар, слависткиње која је истраживала његов живот и рад. Kњига садржи мноштво чињеница, докуменатa и писама из времена његове младости, док је боравио у Пољској, у Кракову (од априла до 28. јуна 1914), где је похађао Јагелонски универзитет (тада је имао 22 године), али и многе аутобиографске трагове које ауторка проналази и поткрепљује цитатима из његових дела, јер „све је у делима“, како је и сам Андрић одговарао новинарима на директна питања из његовог живота.

Извесно је да је у Кракову живео на адреси Бонеровска 12/II, да су станодавци били из породице Ижиковски, а њихова ћерка звала се Хелена…

„Неко је рекао да је за сваког од нас најлепши онај град у коме смо имали двадесет година. Не знам да ли је то увек тачно. У мом случају јесте. Све је то било тако необично и тако давно да тај Краков моје младости и није више за мене један одређен, конкретан град, него више једно стање духа, један од оних великих младалачких снова које човек носи кроз живот као најстварнију стварност“, записао је Андрић.

Ауторка закључује да је управо боравак у Кракову кључ за разумевање улоге Јелене, „кључне фигуре Андрићевог живота“, и целокупног Андрићевог живота и рада, „кључа за читање текста његовог живота“. 

На крају књиге уредница издања Милка Зјачић Аврамовић додала је приповетку „Јелена, жена које нема“, испричану у три дела: „Од самог почетка“,„На путовању“ и „До дана данашњег“. То што је прича први пут објављена 1934. (први део), а 1962. с трећим делом, довољно говори о њеном значају за Андрића.

Моја разредна звала се Јелена Мандић, наставница српскохрватског језика у ОШ „Франце Прешерн“. После много година срела сам је заслугом уредника Петра Арбутине, управо обављајући посао секретара Редакције. О, каква је то разредна била! Јелена, жена које има!

Радмила Борић