Препорука уредника Миодрага Младеновића

Исповест између стварности и ћутања

Сећам се када сам први пут узео у руке рукопис романа Оно што писац није хтео да каже. Нисам одмах знао шта држим пред собом – да ли је то роман, интимни дневник, да ли су мемоари или је исповест која је случајно залутала у књижевност. Али већ на првим страницама осетио сам нешто што се у уредничком послу ретко догађа: да су речи живе, да куцају, да на свој начин крваре.

Саша Обрадовић исписује причу која је истовремено и лична и генерацијска. У његовим реченицама препознаје се дух једног времена, са својим наивним заносима и трагичним падовима, али и универзална драма младости која никада не престаје да боли. Ликови нису само књижевни јунаци – они су сенке које нас прате, наши школски другови, наше прве љубави, наши изгубљени пријатељи.

Читајући овај роман човек не може а да се не запита: Шта је оно што сами никада нисмо хтели да кажемо? Колико је наших осмеха било маска за тугу, колико је пријатељстава нестало у ћутању, колико је љубави остало неизговорено. Управо ту, у ономе што остаје невидљиво, лежи највећа снага ове књиге.

Ово није роман који се чита једном и одлаже. То је књига у којој се човек огледа, враћа јој се, проналази своје страхове и своје наде. Као уредник, али пре свега као читалац, осећам да ће свако ко је узме у руке остати заувек додирнут оном истином која је једноставна а најтежа: да су наше тишине понекад гласније од свих речи.

Миодраг Младеновић