Препорука уредника Петра В. Арбутине

ТРАГАЊЕ КОЈЕ ЈЕ УВЕК НА ПОЧЕТКУ

Када сам средином деведесетих прочитао рукопис превода књиге Олге Токарчук Кад су људи пошли по Књигу (мислим да је радни наслов тада био У потрази за књигом), који ми је у редакцију Књижевне речи донела Милица Маркић, упознао сам две изузетне жене, Милицу и, посредно, Олгу Токарчук. Касније сам Олгу срео и у Београду, 2004, и са њом провео неколико књижевно богатих и инспиративних дана у Будви, на фестивалу „Ћирилицом“, у јесен 2023. године. Та њена прва књига ме је опчинила, мислио сам да тако нико више не пише и да нема тих духова који би истражили прошлост изван љубавних скандала, ратова и убистава, и још од тога сачинили одличан роман. 

Франц Кафка је у једном свом кратком исказу, скоро афоризму, рекао (цитирам по сећању): „Уже које те саплете, неће те обесити.“ Тачно. Осим ако не тражиш „светлосно уже“ којим ћеш се попети на небо. Као пророк Енох. Или као јунаци романа Кад су људи пошли по Књигу, који управо и траже књигу пророка Еноха, кога је Бог узнео на небо, као Светог Илију. Књиготражитељи или Братство (нисмо ли сви помало такви?) шаролика су скупина свих смерова и рукаваца европске духовности, мистике и езотерије европског седамнаестог века. Жеља да се досегне истина алхемија је њихове егзистенције, све оно што не могу да кажу или докажу некако се садржало у симболу или артефакту књиге, која се наводно налази негде у Пиринејима, тамо где престаје цивилизација и почиње мистика. То трагање је трансцендирани живот, пут којим се стиже до себе. То је путовање од првог читаоца рукописа до уредника ко зна ког издања ове јединствене књиге. Нисам успео да се попнем светлосним ужетом на небо, није ме ни саплело, висим на њему не да бих се обесио, већ да не бих додиривао земљу по којој људи гмижу јер су заборавили да ходају усправно, али и да бих се стално подсећао колико је небо велико и далеко. То се зове трагање или читање, како вам је милије.

Петар В. Арбутина