Представљена књига Ђулија Тремонтија Рат или мир

О комплексности и релевантности дела говорили су академик Драган Симеуновић и књижевни критичар Петар В. Арбутина. У присуству господина Франческа Мање, политичког саветника, конзула и шефа Одељења за штампу Амбасаде Италије у Београду, публици је представљен дубок увид у геополитичке, економске и културолошке изазове савременог света.

Академик Драган Симеуновић започео је своје излагање наглашавајући импресивну биографију Ђулија Тремонтија, описујући га као вишеструког мислиоца и практичара. Тремонти, који је обављао функције министра финансија и председника Форума за глобално управљање Италије, као и директора Аспен института за Италију, доноси јединствену перспективу у анализи света. Симеуновић је истакао да Тремонти у књизи спретно преплиће историјске податке, почев од 16. века, па све до Помпија, са савременим изазовима, пружајући „енциклопедијско знање и богато искуство у економији“.

Централна теза књиге, како ју је академик Симеуновић представио, сублимирана је у наслову Рат или мир. Иако необичан за једног економисту, наслов крије дубоко Тремонтијево уверење: „Сваки рат је у суштини економија пљачке.“ Ова констатација преобликује традиционално схватање рата, померајући фокус са пуке борбе за територију на комплексну игру економских интереса. Ратови се данас не воде искључиво ради земљишних поседа, већ се глобализација постарала да се фронтови прошире и на виртуелну арену. „Некад се рат водио ради територија. Данас, он каже, рат се води на интернету. Рат је глобализација пренела на интернет“, цитирао је Симеуновић, истовремено опомињући да се и поред тога „ратови воде и водиће се увек због територија, зато што, ево, видимо ово у Украјини – ради територија, ово што се догађа на Блиском истоку – ради територија“.

Осврћући се на Тремонтијеву реалистичну слику Европе која се налази пред двоструким изазовом: руске инвазије и економске моћи Кине, академик Симеоновић је истакао да, према Тремонтију, Европа „неће остати трговачки савез“, већ ће остати сама и биће принуђена да изгради нову стратегију, која се своди на ’мир или рат’“. Ова стратегија подразумева all-in приступ – прихватање свих 35 земаља Европе у ЕУ. Циљ је јачање позиције Европе, спречавање даљег продора Русије и решавање унутрашњих проблема по новим правилима. „Уместо да [Европа] поставља домаће задатке пред европске државе нечланице, она треба да их прими да би спречила Русију да продире даље ка Европи, да се тиме оснажи“, објаснио је академик.

Тремонти такође критички преиспитује идеју „вечног мира“, сматрајући је илузорном. Уместо тога, он заговара „уређени мир“, заснован на новим правилима и инструментима. Томе доприноси и Тремонтијево уважавање људске природе, свест да су похлепа и завист стално присутни. „Он мир види све више као период између ратова. Он нема кантовску илузију вечног мира“, рекао је Симеуновић.

На крају свог излагања, академик Симеуновић је истакао Тремонтијеву поруку о значају Балкана за будућност Европске уније, што је од посебне важности за Србију. Констатација да се „будућност Европске уније одлучује не само у Украјини већ и на Балкану“ истиче геополитичку важност региона и потребу за решавањем проблема унутар европског оквира.

Књижевни критичар и уредник Петар В. Арбутина понудио је другачију, али комплементарну перспективу на дело Ђулија Тремонтија, истичући његову „књижевну и културолошку“ димензију. Арбутина је похвалио Тремонтијев стил писања, богат „дијапазоном књижевних поређења и цитата“, који књизи даје посебну дубину и чини је приступачном ширем кругу читалаца. „Аутор Ђулио Тремонти се пре свега користи врло широким дијапазоном културолошких, књижевних поређења и цитата, који ову књигу значајно одмичу од сличних публикација“, рекао је Арбутина.

Арбутина је нагласио да Тремонти нуди важне формулације и анализе не само будућности Европе већ и будућности цивилизације у целини. Нарочито је истакао Тремонтијеву смелу тврдњу да највећи непријатељ цивилизације „није Русија, него је та цивилизација сама себи највећи непријатељ“. Ова констатација отвара простор за преиспитивање унутрашњих слабости и изазова са којима се савремени свет суочава.

Критичар је посебно илустровао Тремонтијеву анализу промене политичке и економске парадигме описујући сцену са свечаности у Франкфурту. На тој свечаности, на којој се мењао директор Европске централне банке, политичари аплаудирају банкару, што је, према Тремонтију, симболичан приказ померања моћи. „Да ли бисте могли да замислите да у овој публици [политичари] аплаудирају некаквом директору банке? Наравно да то није могуће, зато што се парадигма те и такве Европе променила“, цитирао је Арбутина, објашњавајући да је ова промена довела до тога да „Европа сада извози капитал, али убрзо ће извозити сиромашну радну снагу“.

Арбутина је продубио анализу Европе истичући „Минхаузенов парадокс“ – Европа се, попут барона Минхаузена, „извлачи сама из блата“, али то је, како је рекао, „наравно, немогуће“. Ова метафора указује на то да Европа не може решити своје проблеме без корените промене приступа. Такође је поменуо и Тремонтијеву тврдњу да Европа „извози капитал, али убрзо ће извозити сиромашну радну снагу“, наглашавајући да је аутор ове књиге „веома информисан“ о дешавањима у свету и о томе како културолошка, економска и политичка парадигма утичу на постојеће изазове.

У контексту миграција, Арбутина је цитирао Тремонтија који указује на то како су Сједињене Америчке Државе у једном тренутку „усмеравале“ миграције ка Европи, „јер Европа још није изашла из кризе 2008. године“, те су заступали став „шаљемо те мигранте као најјефтинију радну снагу, коју ће Европа пробрати по најнижој цени“. Ова директна и провокативна изјава наглашава геополитичку инструментализацију хуманитарне кризе.

Арбутина је истакао и симболику евра као „металне валуте без папирне пратње“, што одражава растућу апстракцију вредности и живота. Повезујући то са „фаустовским имагинаријумом“, Арбутина је објаснио да Тремонти сугерише да се цивилизација креће ка „потпуној апстракцији живота“, ка крају.

Критичар је закључио констатацијом да Тремонти у свом делу нуди холистички поглед на ствари – економију, политику, људе и карактере – позивајући читаоце да сагледају стварност у којој живимо из свеобухватне аналитичке перспективе, не задржавајући се на површном разумевању.