Представљена књига Гомбрович. Ја, геније

Књигу су представили књижевни критичар Урош Ђурковић, преводитељка Милица Маркић и књижевни критичар Петар Арбутина. Њихова дискусија понудила је сложену слику Гомбровича, његовог света, као и изазова превођења и интерпретације његовог комплексног наслеђа.

Урош Ђурковић је, отварајући промоцију, истакао да „ова књига заиста може да на више нивоа отвори нова врата читању Гомбровича“. Нагласио је да је реч о темељној и изузетно написаној биографији, која превазилази пуко набрајање чињеница. Према Ђурковићу, и сама Гомбровичева личност нуди богат материјал: „Иако се многи писци не могу похвалити живописним животом, то свакако није случај са Гомбровичем.“ Оно што ову биографију издваја, како је приметио, јесте њен приступ: „Није у питању некаква организација хронике или пописа, него је реч о захватању друштвености која је изненађујућа и стварно обогаћујућа.“ Читаоци ће имати прилику да сазнају „разне врло интересантне и недовољно истакнуте детаље који се тичу Гомбровичевог живота“ и представљају „нове и подстицајне уводе у његово дело“. Ђурковић је посебно скренуо пажњу на улогу преводиоца, истичући Милицу Маркић као пример изузетне посвећености: „Невероватно је ретко да имате преводиоца који се бори дословце за сваку реч, рецимо кад Милица из неког опскурног речника успе да пронађе реч коју нисте чули хиљаду година, али кад се она ту појави, знате да је апсолутно ту требало и да буде. Ђурковић је подвукао да је „превођење заправо саписање“ и да је за доследан превод Гомбровича неопходно обухватити „фине нивое ироније који јако лако могу да побегну“.

Књига прати Гомбровича од најранијих дана, укључујући његов литвански контекст, властелинство и породично порекло, све до етимологије његовог презимена. Ова темељитост омогућава читаоцима да разумеју Гомбровичеву „иронију, његов подсмех, његове језичке карамболе“. Ђурковић је нагласио да након читања ове књиге многи његови књижевни поступци постају јаснији. Гомбровичева неконвенционалност, његово стално „контрирање“ били су, према Ђурковићу, кључни за његово стваралаштво. „То је била његова пракса доласка до нових идеја, његово породилиште идеја“, истиче он и закључује да су његови дневници, у том смислу, „један од најблиставијих примера у светској књижевности, тако предивно недоследни и тако људски, и тако дивно иронични“.

Милица Маркић је своје излагање започела говорећи о сопственој мотивацији за превођење овог дела: „Мене је натерало да се латим овог подухвата то што је Клементина Суханов заправо писала и докторат о Гомбровичу. Она цео живот проучава Гомбровича.“ Преводитељка је објаснила да је књига, оригинално, садржала изузетно обиман референтни апарат – готово четвртину волумена чиниле су фусноте и библиографске референце. У договору са ауторком и уредницом тај део је редукован. Маркић је нагласила изузетну вредност књиге, посебно истичући први део који се фокусира на Гомбровичево порекло: „Клементина Суханов је ово заиста фантастично направила… почела је породичну историју још од прадеде, чукундеде.“ Објаснила је да је овакав приступ био неопходан да би се разумела дубина Гомбровичевог карактера и његовог отпора: „Све је то урађено да бисмо схватили шта је значила Литванија, то двојно краљевство, каква је ту владала хијерархија, шта је значило бити властелин у то време… какав је био систем васпитања и друштвених односа који је заправо оптерећивао Гомбровича.“ Посебно живописан детаљ који је Маркић поделила тиче се Гомбровичевог детињства и његове сексуалности – једне од кључних тема у његовом опусу. „Када се он родио, децу су дојиле разне сељанке. Суханов износи врло занимљиву тезу да је Гомбровича дојила непозната сељанка која је мирисала на шталу, те је он с тим, да кажем мајчиним млеком, тј. дојиљеним млеком, упио у себе ту склоност ка тим нижим сферама.“ То је објаснила као Гомбровичев „бунт против сопствене класе“, јер је „у својој сексуалности био опседнут нижим сферама: кухињским стубиштем, момцима, конобарима, чистачима ципела“.

Милица Маркић је такође истакла потребу за новим интерпретацијама Гомбровича: „Мислим да немамо довољно Гомбровичевих интерпретација.“ Као пример је навела своје преводе Порнографије и Трансатлантика, као и најављени превод Фердидуркеа, који су, према њеном мишљењу, „потпуно ново читање, нова визура“. Осврнувши се на критике Јасмине Ахметагић, која из психолошког угла Гомбровича тумачи као насилника и садисту, Маркић је нагласила да се у Гомбровичевом делу не смеју заборавити пародија и иронија, које су кључне за разумевање његовог језика, који је нит тамо, нит ’вамо, и његову љубав према неодређености.

Маркић је закључила да је Гомбрович толико отворен писац да је могуће читати га и интерпретирати непрекидно, те да „не знате где да га ухватите за главу, где за реп“. Његова мисао је неодређена и вишезначна, па га треба поново преводити, поново интерпретирати. Гомбрович је, према њеном мишљењу, „човек епохе који није хтео да се повинује никаквим постојећим филозофским, ни политичким опредељењима“. 

Арбутина је снажно подржао став о потреби за новим преводима: „То је једини начин да то дело оживи у српском језику у својој пуноћи, зато што је преводити Гомбровича велики залогај, веома тежак задатак.“ Слично Ђурковићу, Арбутина је нагласио фундаменталну улогу језика: „Писац постоји искључиво у језику, шта год ми о томе говорили и како год то покушавали да интерпретирамо.“ Осврнуо се и на Гомбровичев дневник, који је током промоције неколико пута поменут. Арбутина је изнео провокативну тезу: „Писци нису најискренији у својим дневницима.“ Објаснио је да је дневник такође облик креације, обликовања књижевног текста, те да писац, иако ће бити искрен у смислу осећања, неће бити довољно искрена њихова интерпретација. Дневник је, према њему, „такође један креативни процес у којем писац учествује и свакако неће одолети да ствари и догађаје подигне на један виши ниво.“ У наставку, Арбутина је потврдио и један од најшокантнијих детаља из Гомбровичевог детињства, који се тиче дојиља, али је био још експлицитнији од Милице: „Уколико сам добро прочитао ову књигу, сељанка је мирисала на пачја говна, а не на шталу.“ Ова изјава, наизглед груба, послужила је као увод у дискусију о феудалном васпитању и Гомбровичевој природи. „То је врло важно… да вам засмета то што Суханов говори доста о том његовом пореклу, покушавајући да извуче некакав континуитет који би нам помогао да схватимо тај феудални начин живота.“

Гомбровичева сексуалност је, такође, била тема излагања Петра Арбутине. Иако не сматра да је она „била битна за његово дело“ у директном смислу, признао је да „свака спутана емоција може јасно да се одрази на дело свакога писца“. Посебно му се допало „како је неговао болесног оца“, што се, како је Милица Маркић додала, често приказује кроз детаље попут једења компота.

Арбутина је похвалио вештину Суханове да кроз књижевност прави паралеле са Томасом Маном и Андреом Жидом, истичући да је то омогућило другачију перспективу. Поменуо је и Гомбровичево прво дело Бронзана врата, које је похвалио Тадеуш Бреза, што показује да је „увек било неких људи који су добро видели и с посебним респектом говорили о новим гласовима“.

Закључио је да је Гомбрович аутентичан „књижевни орган“ и да је ова књига „нека врста бедекера кроз тај универзум“. Арбутина је истакао да Гомбровича треба пратити кроз „периоде његовог књижевног и личног форматирања“, те да тек у том случају можемо да схватамо „те некакве међуодносе и те некакве неспорне условљености које касније формирају карактер“. 

Промоција књиге Гомбрович. Ја, геније била је много више од обичне презентације. Била је то интензивна и сложена расправа о животу, делу и наслеђу писца који и данас провоцира, подстиче и инспирише. Клементина Суханов, уз превод Милице Маркић и критичке осврте Уроша Ђурковића и Петра Арбутине, понудила је дело које ће несумњиво обележити проучавање Гомбровича на српском говорном подручју.

Гомбрович, како је истакнуто, није само писац – он је феномен, универзум контрадикција, побуна и аутентичности. Од раних дана и аристократског порекла, преко сексуалности и друштвеног бунта, па све до дубоко ироничног и самосвесног језика, он остаје релевантан и отворен за нове интерпретације.