Представљена монографија о Миомиру Вукобратовићу

Свечано представљање окупило је сараднике, бивше студенте и чланове породице, који су једногласно истакли дубоко наслеђе Вукобратовића и хитну потребу да се оно очува.

Гордана Срзентић, уредница монографије, изразила је захвалност Марини Вукобратовић, професоровој ћерки, за њену непроцењиву подршку и допринос породичним фотографијама и архивском грађом, што је обогатило публикацију. Марина Вукобратовић је такође поделила своју захвалност за колективни напор.

Професор Бранислав Боровац, професоров бивши студент и сарадник, подсетио је на Вукобратовићеву рану каријеру у авијацији. „Сви смо ми знали да је професор Вукобратовић први део своје каријере провео конструишући авионе“,  рекао је Боровац. Испричао је како је професор Вукобратовић, користећи тада доступне аналогне рачунаре, педантно израчунавао критичну брзину авиона методама које су узимале у обзир све утицаје. Боровац је објаснио: „У књизи ћете видети да је он пронашао нови метод, који је дао бољу процену оне критичне брзине авиона када осцилације почињу да ломе структуру, и коју авион не би смео да пређе“. Нагласио је да је том методом добијена већа брзина него што је била раније, што је било изузетно достигнуће с обзиром на то да у то време нису били доступни велики рачунари, па чак ни калкулатори. Овај пионирски рад био је толико прецизан да је професор Боровац поделио анегдоту о томе како је Вукобратовић, након пробног лета, потврдио да је летео „тачно до ње“, мислећи на критичну брзину. „Дакле, прорачун је био тачан“, открива он. Фундаментални принципи развијени током овог периода у авијацији касније су беспрекорно пренети и примењени на област роботике у настајању. „Све идеје које је Вукобратовић применио у периоду док се бавио авијацијом после је на одређени начин применио у роботици“, потврдио је Боровац.

Посвећеност професора Вукобратовића студентима била је једна од тема вечери. „Имала сам ту привилегију и част да заиста имам дивне сараднике, групу аутора, еминентних стручњака из области роботике, који су својим знањем, звањем и свим оним што јесу као личности, били и студенти и сарадници професора Вукобратовића, а који су ми показали на који начин су доживљавали ту конекцију с професором. У раду с њима сам најбоље схватила каква је била улога професора Вукобратовића“, казала је уредница Гордана Срзентић. „Он је своју љубав, своју страст према науци, према ономе што је радио и чиме се бавио, успевао да пренесе на своје сараднике, на своје студенте“, истакла је она.

Професор Боровац је поменуо да је скоро 30 доктора наука остварило успех под Вукобратовићевим менторством, али он није био само ментор, већ је неговао и директну и личну везу која је укључивала свакодневне разговоре. „Ја сам с њим разговарао сваког дана. Од понедељка до петка сваког дана, а у суботу детаљно“, рекао је Боровац. Његов ментор је био „потпуно у току шта сам урадио, које проблеме имам, дајући ми савете и подршку“. Ово ригорозно, али подржавајуће менторство уливало је његовим студентима „истински, поштен однос према раду“. Боровац је закључио: „Мени није познато да таква група људи са таквим лидером постоји било где другде у свету.“

Др Александар Родић је такође сведочио о утицају професора. Он се присетио да су у Институту „Михајло Пупин“ једино њега звали професор. „Иако је било и нас других који смо били предавачи... једино су Вука ословљавали са професор. То је била титула виша од титуле академика, иако је био и академик.“ Професор Боровац је додао и да су неки професори из Јапана тврдили да је он посејао семе роботике у Јапану.

Вукобратовићев рад у то време био је револуционаран. Професор Боровац је навео: „Први у свету смо направили и дали предлоге за управљање локомоционим роботима, симулирали то на динамичком симулатору. Све силе су биле узете у обзир.“ Његова истраживања активних протеза и ортоза била су „претеча данашњих савремених хуманоидних робота“. „Вуков најплодоноснији период је од ’67/’68. па до 90-их, када се радило на програму медицинске роботике. У том периоду су врло вредна дела и прототипови развијени са нашим јапанским колегама и управо су те активне протезе и ортозе биле претеча данашњих савремених хуманоидних робота. То је наш велики понос“, казао је др Родић. Током 60-их, 70-их и 80-их година, у његовом најпродуктивнијем периоду, Југославија је, под његовим вођством, била „велесила у овој научној дисциплини“, хвалећи се бројним роботским лабораторијама и експертима када их је мало где у свету било. „Он је толики печат оставио у светској науци да где год се сад и ми млађи појавимо, препознају нас по томе што смо његови следбеници и ученици“, истакао је професор.

Др Александар Родић је поделио и личне импресије о професору: „Кратко и јасно, пре свега, то је био човек оштрог ума и оштре речи. Строг али правичан. И знао је да буде и велики друг и знао је да се спусти и на ниво човека који није његовог образовања. И то је велика ствар.“

Професор Боровац је поделио и сведочанство о Вукобратовићевом патриотизму. Присетио се како му је Вукобратовић, када му је Наса понудила да буде главни истраживач у раној фази роботике, рекао „да је он имао понуду да буде главни истраживач у Наси за роботику. Ја сам га питао зашто није. Одговорио ми је да све то може да уради и овде са нашим људима. Дакле, не треба вам никакав опис патриотизма или било шта што је веће од тога“.

Иван Станић, кустос Музеја науке и технике, рекао је да жали што, упркос својим монументалним постигнућима и глобалном признању, Вукобратовић остаје „заборављени гигант“ у сопственој земљи. Станић је истакао парадокс: „Зашто о њему толико мало знамо? Све што је професор Вукобратовић у свом животу урадио и допринео науци на нивоу је онога што већ баштинимо у Музеју, а то су и Пупин и Тесла. Где је професор Вукобратовић?“ Музеј науке и технике с поносом чува кључне експонате везане за његов рад, укључујући Београдску руку, активне егзоскелете и разне индустријске и едукативне роботе. Станић је нагласио значај монографије о Вукобратовићу: „Важно је да што више људи у Србији схвати значај професора Вукобратовића, да схвате да је неко пре њих одавде дао врхунски допринос, највећи који постоји на пољу роботике, и да им то буде инспирација.“ Циљ монографије јесте да исправи ову неправду и да овом имену дâ заслужени статус. Планирано је и издање на енглеском језику, које ће, како је Гордана Срзентић нагласила, изаћи ван граница Србије, где је име професора Вукобратовића и те како познато, можда чак и више него овде.

Професор Боровац је такође изразио захвалност онима који су помогли у очувању Вукобратовићевог наслеђа. „Хтео бих заиста да од срца захвалим и свима у Службеном гласнику и у Музеју науке и технике. Ова књига која стоји пред вама и ови експонати који су у Музеју, то је наше културно наслеђе. На то смо поносни“, рекао је. 

На самом крају, Гордана Срзентић је закључила: „Желела бих да још једном истакнем да је професор Миомир Вукобратовић једна изузетна личност, а његов рад треба да буде путоказ који говори да страственост и посвећеност сигурно морају довести до крајњег успеха и циља.“