Представљене Мала вештица и бела њушкица и Мала школа у дубини мора

Атмосфера је од самог почетка била испуњена игром и чаролијом. Сликарка Јелена Ивановић, која је са собом понела и предиван шешир, у шали је „зачарала“ присутне! У овом духу игре, представила је своју сликовницу Мала вештица и бела њушкица, у којој потписује и текст и илустрације. Она је открила да су најпре настале илустрације, па замисао о причи. „Обично се илуструју приче или песме, ово је било контра!“, објаснила је. Посебно је нагласила да су сви ликови, догађаји и места у њеној причи „скоро тачни, истинити“, што је одмах пробудило знатижељу код младих слушалаца.

Једна од девојчица из публике прочитала је део приче о малој вештици, уводећи све у свет у којем је „трећег дана по рођењу, дошла на бабине породична пријатељица, стара вештица, и зачарала детенце у колевци“. Иако је то учињено „грешком, зато што је мислила да ју је бебин отац краљ увредио“, прича се завршава поруком о снази и јединствености. Књига наглашава важност маште, емпатије и прихватања различитости.

Након Мале вештице, Александра Михајловић је с присутнима поделила дирљиву и неочекивану причу о инспирацији за своју књигу о школи под морем: „Цела прича је почела с једним раком кога сам срела на плажи. И он је толико био сладак, и толико је био мален, и толико је био беспомоћан, и ја сам чак мислила да се он некако копрца, да не може да изађе испод камења како ваља, јер су га деца нон-стоп вребала.“ Из овог сусрета родила се идеја о раку ђаку, који се, упркос свим потешкоћама, бори да иде у школу. Прича је предивно илустрована, тако да се, према речима ауторке, „листа као галерија пуна лепих речи и доживљаја“.

Ауторка је посебно истакла значај порука у књизи: „Књига велича породицу, емпатију, различитост...“ Она је објаснила да је циљ да „деца развијају машту, да створе свој свет где год да се налазе“.

Мала школа у дубини мора води нас у богат и разнобојан подводни свет, насељен јединственим створењима, од којих је свако носилац посебне поуке. Интеракцијом са децом, ауторке су оживеле ове ликове. Ауторка је поставила питање да ли је неко чуо за аксолотла, а једна девојчица, Јеца, дала је сјајан опис: „Аксолотл је као... нека врста рибе, само што је углавном розе... и изгледа отприлике као неки мали змај.“ Александра Михајловић је потом објаснила да је аксолотл угрожена врста и да је веома важно да обратимо пажњу на њега и на животну средину, а када одемо на море, да пазимо да ништа не бацамо, јер неку животињицу тиме можемо да угрозимо. 

Још једно необично створење, тардиград, представљено је као „морска животиња која може да поднесе највише радијације“. Ауторка је открила да јој је за тардиграда рекао њен ђак, сада професор електротехнике. „Он изгледа као да га је неки ванземаљац нацртао“, објаснила је Михајловић, описујући га као „једног дебељка, мало неснађеног, мало смотаног“, што је илустровано на јединствен начин. Причом о тардиградима наглашава се њихова изузетна отпорност: „Отпорни на све, на светло, на таму, подносе топло, подносе хладно, сушу, олују, право су благо.“ Питањем ко рађа морске коњиће ауторке су откриле деци занимљиву биолошку чињеницу да их рађа мужјак, што је изазвало изненађење и одушевљење. 

Последњи, али не мање важан лик била је лигња, с којом су се деца такође играла, покушавајући да погоде шта лигња не може, а ми можемо. Након бројних покушаја, одговор је био да  лигња нас не чује, што је нагласило њену рањивост и потребу за заштитом. „Лигњица нам је малкице... малкице јој треба помоћ“, речено је, позивајући на емпатију. Лигњица је описана као „ћерка јединица, мажена стално, права слаткица“, са „најлепшим коврџицама и великим округлим окицама“, која „живи у кући у мирном крају, где модре алге стално цветају“. Међутим, њени родитељи су забринути јер „не чује ништа лигњица мала, зато је често потпуно сама“.

Промоција је непрестано наглашавала суштинску улогу маште и уметности у развоју сваког појединца. Јелена Ивановић је изјавила: „Машта не сме да стане... С тим се родиш, с тим живиш.“ Њена колегиница Александра Михајловић је то потврдила речима: „За мене је машта једнако живот. Значи, ко не машта, не може ни да живи.“ Овим књигама и дијалогом са публиком истакнуто је колико је важно да се деца опусте и изразе своју унутрашњу креативност.

Јелена Ивановић је нагласила како јој уметност помаже да каналише емоције: „Некако избацим све, сав тај лош осећај који се створио у мени.“ Њене илустрације су, како је објаснила, одраз њених осећања и проживљених ситуација, што је важна лекција о самопомоћи и интроспекцији. Александра Михајловић је отишла корак даље, поручивши и деци и одраслима: „Верујем да је свако дете велики стваралац, велики писац, сликар, приповедач, али само оног тренутка када одагна страх и када се опусти, може то да изрази.“ 
Посебан сегмент промоције био је посвећен модерним вештицама, предивним и снажним женама данашњице, за разлику од страшних вештица из прича из прошлости. Јелена Ивановић је и сама дала добар пример, потврђујући да „данашње вештице, модерне и предивне... уопште не личе на оне од којих смо ми бежали под кревет кад смо били мали. То су сада дивне особе, које нас оплемењују.“
Александра Михајловић је упутила снажну завршну поруку: „Желим нам свима да што више ронимо, да што више откривамо, око себе, унутар себе, јер смо сви негде дубоко у себи уметници, да се опустимо, удахнемо ваздух и опипамо ту сву лепоту око и унутар себе, била она у дубини мора или наврх било чега.“