Представљене Свеске 1957–1972 Емила Сиорана

О књизи су говорили Иван Миленковић, филозоф, преводилац и књижевни критичар и Бојан Савић Остојић, књижевник и преводилац издања.

Иван Миленковић је у уводном делу нагласио: „Ако бисте ме данас и у овом тренутку питали коју бих књигу препоручио, без оклевања бих препоручио ову прелепу књигу, прелепу и престрашну, нарочито искусном читаоцу. Свашта ћемо лепо, али и свашта страшно наћи унутра.“ Каже да му је откако је добио књигу, тако лепо спаковану, било у глави да може да стоји на неком значајном месту у кући, као што се некада у кућама држала Библија, с тим што је ово чиста антибиблија. „Ово је књига која се чита непрестано. Од прве до последње стране ово је један предиван и огроман приручник сумње, не сумње у било шта, већ сумње у све у шта се може сумњати, а може се сумњати у све“, истиче он. „Ако хоћемо утеху и ако смо религиозни, читаћемо Библију, а ако хоћемо суочавање са самим собом, суочавање са оним ко смо данас, суочавање са оним што нисмо постали, а нарочито ако хоћемо суочавање са оним што јесмо а да се тога не плашимо, онда се хватамо овог бревијара сумње, овог учења иронији и самоиронији, игре на самој граници цинизма, а нарочито критике чега год се дохватимо“, закључио је Миленковић.

Бојан Савић се сложио да је сумња један од најважнијих појмова у књизи. Он објашњава и да овај текст најпре није требало да постане књига, већ збир 35 свезака које је Сиоран врло спорадично и нередовно водио између 1957. и 1972. године. И сам тај збир је арбитраран, јер је свеске водио и пре и после тих година. За чињеницу да су склопљене у ову књигу можемо да захвалимо његовој удовици Симон Буе, која је нашла за сходно да део нађених свезака приреди за штампу и да му наслов Свеске. „Ово нису дневници у интимном смислу, није реч се о свакодневним стварима, иако и њих има“, открива Савић и наглашава да је у ствари реч о једној лабораторији у којој се Сиоран као писац испробава пре свега у формулацијама. „Ова књига може да послужи као нека врста изворног текста за многе фрагменте које је Сиоран објавио од 1972. године. Одважио сам се да преведем ову књигу не само зато што може да се чита као некакав протоизвор Сиоранових касније објављених фрагмената већ зато што ова књига представља и неко исходиште његових размишљања“, приметио је Савић. Он наводи тезу, коју је изнео у предговору књиге, да је Сиоран од 1972. године до тренутка када је решио да неће више писати, своје књиге уредио по узору на Свеске. Свеске су му као пракса послужиле и као формални узор и он је одустао прогресивно од елаборираног есеја који је прилично разрађен и онда се посветио тим фрагментима. Он је баш по узору на Свеске желео да направи књигу која је врло отворена и не нуди тезу, или је барем не нуди на линеаран начин, већ негде између редова. „Узбуђење је у томе што се поистовећујемо са нечијим доласком до формуле. Његова је мисија била да све сведе на формулу од две или три реченице и да удари једну тачку, као неку досетку. Необично је да све те мале формуле, досетке, међусобно комуницирају у овом обиму“, оцењује преводилац. „Цео пројекат био је изузетно захтеван, али нам пружа место с којег можемо да читамо Сиорана и у филозофском, али пре свега у књижевном и есејистичком смислу“, закључио је Савић.