Препорука Радмиле Сивцевич

Много пре него што је Радмила Мечанин превела књигу Пси и други људи Захара Прилепина, прочитала сам утисак писца Германа Садулајева на његовој Телеграм страници: „Прилепинову књигу Пси и други људи треба забранити. Немогуће је да се одрастао човек тресе од јецаја по пети пут, а тек је прочитао пола књиге.“
Док сам је читала, више пута сам се сетила Германових речи. 

Међу корицама ове књиге пронаћи ћете најнеочекиваније призоре из живота сенбернара Бумбара, басета Тољке и Зољке, црног наполитано мастине Ниге, тибетанског мастифа Кержака, руског хрта по имену Кај, алабаја Тигла, риђокосог мачора по имену Мур, беле мачке Љаље и папагаја Хјуа. Понекад смешне, понекад тужне, приче не остављају читаоца равнодушним ни на секунд. 

Захар с великом љубављу и нежношћу описује сваког љубимца, чинећи га живим, видљивим и опипљивим до те мере да само чекате да искочи са страница, подвије реп и одлепрша негде у непроходни густиш.

Прилепинови, њихова деца, пријатељи, комшије, само су случајни „други“ људи – сви су представљени кроз призму перцепције пса (или мачке).  

У позадини тутњи рат. Неких пријатеља, који су се упознали са његовим љубимцима, више нема. На самом почетку сазнајемо да је књига успомена на Сашу „Злог“ Шубина, који је изгубио живот приликом атентата на Захара, 6. маја 2023, а кроз приче сазнајемо каква је добра душа био.

Приче су животне, па се тако и неки од љубимаца разболевају и болно напуштају свет, цепајући срце и аутора и читаоца. Читајући о епилептичном нападу Тигла, сетила сам се детињства и мог пса Џонија, који је имао те нападе и који су мени наносили патњу колико и њему. Тада ветеринар, мој чика Славко, није имао лек који би му нападе зауставио... 

Упркос свему, вољени пси трче и трче и трче – по небу и по земљи, у души и у сећању, код куће и поред реке, најљубазнији и најмудрији, смирени и умиљати, осећајни, слепи, весели, хроми, велики и мали... 

Ако се на један дан искључите са друштвених мрежа (ја сам то управо учинила), узмете ову књигу и „уроните“ у свет који смо изгубили, испоставиће се да још увек можемо да будемо бољи људи.

Радмила Сивцевич